Nova Evropa

„Сарајевски Атентат, на Видов-дан 1914, који је стао главе аустромаџарског престолонаследника «Фердинанда и његове супруге, није дело једног усамљеника, једног нацијонално егзалтована појединца, него целе омладине у Босни. Он, после, није излив једног тренутка, него дело дуго спремано, дело које је приправљао цео један нараштај, решен да се за своја људска и нацијонална права бори на живот и смрт са непријатељем, узурпатором људског поноса и нацијоналне части... Гоњен с домаћег прага као псето, туђинац у својој земљи, босански омладинац је осећао тде га боли. У таквој духовној атмосфери, он је био спреман на све, и њему није требало двапут говорити кад му се указала прилика.

„А. таква се прилика ускоро указала, и сарајевски кружок, приРодно, обратио се својим пријатељима. „емигрантима“ (онима који су избегли у Србију) за помоћ у суделовању. У марту 1914 донео је загребачки „Србобран' белешку, да Аустрија намерава да у лето приреди велике маневре на терену од Сарајева до Романије и Хан-Пијеска, у непосредној близини српске границе. Маневрима је требао да командује престолонаследник Франц Фердинанд, човек врло клерикалан, али популаран у грађанским круговима хрватским као пријатељ хрватске слободе и заговарач тријализма. Ова вест је узбудила сарајевски кружок ... Биле су и сувише јасне изазивачке намере Престолонаследника Фердинанда, овог надменог и таштог човека који је имао нешто пруског у себи, и делио с Вилхемом његове освајачке концепције и мисли о победи и свладавању света: Немци сви и свугде... Би решено, после дугог коментарисања, да се о намераваном доласку Аустријског Престолонаследника обавести „емиграција“ у Београду. Белешка је изрезана из новина, прилепљена без речи коментара на обичну хартију, на њој је Михаило Пушара, тада градски чиновник, откуцао натпис; Чабриновићу, Београд, кафана „Златна Моруна', Зелени Венац. Да би било мање подозрења, у случају да писмо буде отворено, Пушара га је сутрадан однео у Зеницу и одатле предао ... Кад је Чабриновић добио из Сарајева, односно из Зенице, белешку из „Србобрана', он је одмах саопштио њен садржај неколицини најповерљивијих људи из „емиграције, међу њима а Принципу ... Принцип је био сустежљив — Чабриновић му није улевао много поверења — и мислио је на средства за атентат. Али, Чабриновић му саветова да се обрате Милану Цигановићу, и они у истину одмах саопштише овом четнику своје намере и жељу другова из Сарајева. Цигановић је обећао да ће наћи „средства', и он је у тој ствари ускоро говорио с мајором Танкосићем који је увек спремно помагао сваку акцију која је ишла затим да шкоди нашим непријатељима нацијонализма. Да ли је Танкосић одмах схватио тежину и оценио велику важност акције коју подузимају млади људи, остаје отворено питање. Ипак, радило се о Францу Фердинанду, заклетом непријатељу Србије, и ту није било бирања, Да ли је он, после, саопштио жеље младих Босанаца Димитријевићу-Апису, такођер је ствар нерешена. Али, и кад би стојао факат, да је, уз Цигановића и Танкосића, био посвећен и пуковник Димитријевић у спремање за Атентат, остаје опет као поуздано да иницијатива за Сарајевски Атентат не потиче ни од једног између ове тро-

411