Nova Evropa

и господе састају (јануара 1511) у Венецији, гдје настоје ријешити своје спорове и гдје се племићи упињу да покажу како је пук науцкан против својих господара. Али ова расправа није могла угасити разбукталу ватру, па у септембру 1511 млетачки управници у Далмацији опет јављају о проливеној крви у Шибенику. (О овим немирима чита се извештајима млетачких управника: »Наррогн деЏа Кериђиса Veneta coi Slavi Meridionali.., di Marino Sanudo«, y »Архиву за повијест југославенску«, књ. У], стр. 364 и даље.)

Сињорија пошаље у Далмацију проведадура Цустињана (Sabastian Zustignano) да утиша немире. Овај »СамаНет Ргоvedador in Dalmatia« јавља, у јулу 1512, својим колегама у Венецији, да су млетачке галије »Елоп« и »СареПо« усидрене пред Шибеником. Пише да је похватао око 14 вођа буне; двојицу од њих да ће дати објесити, јер да то заслужују, а остале ће казнити »како га Бог надахне«. Сам »СамаЦег Ртоуедадот« отплови на галији према Хвару, гдје је осудио 65 истакнутих бунтовника, позвао натраг раштркане племиће, који су се били спасли од покоља бијегом на сусједне отоке и копно. Таквим поступањем проузроковао је он нов нападај хварског пука.

Вјеројатно је, да су ону двојицу шибенских вођа пука објесили на лантину галије, и они су мртви висјели сабласно и застрашујући, као двије године касније она двадесеторица бунтовника у хварској луци, док је вјетар завијао у конопима галије и љуљао њихова тјелеса на лантини. Слично је било 60 година касније, послије пораза словеначких и хрватских сељака, кад су се једног фебруарског дана уз путове стубичког поља савиле голе гране крушака под теретима објешених сељака.

Али и послије Гупчеве Буне, до половине ХУШ вијека, букнуло је на нашем територију барем двадесет сељачких, пучких, буна“). По Далмацији, Хрватској, Сријему, и Бачкој““), плануо би од времена на вријеме пожар кад би кметови обезумили од јада и у гомилама наваљивали на куле својих хришћанских ага. Ове буне су доказ отпорне, виталне снаге нашег народа, и нељудске социјалне структуре прошлости. У повијести ових буна, и прадједови данашњих Шибенчана започели су против племића крваву борбу, коју су у наше доба докрајчили. Данас њихови унуци не виде ни сјене оних комичних »Последњих витезова« које је у своме граду проматрао пред неколико деценија Шибенчанин Симо Матавуљ. Пере Љубић.

“) Клаић, „Цртице из хрватске повијести", стр. 5.

"") Грујић, „Невоље српских сељака пред 200 година у Срему и Бачкој", Земун, 1908,

665