Nova Evropa

jedna pravda {a ne »арутапа« : »Копкгејпа«), Као 510 postoji i samo jedan moral, Ali se dalje u ova pitanja nećemo upuštati, ostavljajući diskusiju o njima pozvanijima i stručnijima, Samo ćemo ovde još, sad mi sa čudjenjem, zapitati G. Randija, »kojim je uvijenim putem logike došao na misao« O »vaspostavljanju ravnoteže izmedju italije koja se diže i Jugoslavije koja pada«? Je li i za ovu »činjenicu« crpao podatke iz istog izvora gde i za masonstvo »Nove Evrope« i barem dve trećine potpisnika »otporuke«?!,.,.

Ostaje još odgovor G. Randija na uvod i zaključak »otporuke«, u kojima on nalazi pokrenuta »tri argumenta: jedam idealan — o pravdi i miru, drugi politički — pun mržnje na fašizam, treći nacijonalan — pun upornosti i slovenske pretnje«, Ispitujući ih i pobijajući ih pojedinačno, om nalazi da родjednako nemaju »veze s odnosima francusko-talijansko-jugoslovenskim«, pa otkriva potajnu nameru masonskih inspiratora, da se na ovaj način predje ćutke preko francusko-Jugoslovenskog saveza, »sklopljena na život i smrt«, koji — po mišljenju pisca ove »replike« — »predstavlja odviše težak krov za slabo jugoslovensko zdanje«. Budući da je ovde, pri kraju, G, Randi »skrenuo s puta«, mi ga nećemo slediti, nego ćemo se vratiti na »argumente«, pa ćemo nastojati da pokažemo da su i omi, u onome člamku »Nove Еуторе«, ФЧођто postavljeni, u vezi s onim što je »otporuka« imala da kaže,

Što se tiče prvog i drugog argumenta, »o pravdi i miru« i »mržnji na fašizam«, — nema potrebe, čini nam se, da »Nova Еугора« (за svojih dvadesetipet knjiga kroz dvanaest poratnih godin4) i svi potpisnici »otporuke«, sa svim svojim godinama intenzivnog ı uspešnog Javnog rada u službi mira i kulture, dokazuju G,. Randiju, da nisu »kavgadžije«, i da niko nema prava da im prebacuje »mržnju« ı »nepomirljivost«; još ponajmanje prema Italiji ı njenim kulturnim zaslugama i tekovinama, Drugo su simpatije za ovo doba ili za ono, za jedan režim ili za drugi, — fo je stvar uverenja, ukusa, i odgoja, A ne može biti đovora o mržnji i nepomirljivosti u našim srcima, kad iskreno i otvoreno kažemo, svakome ko hoće da nas čuje, da hoćemo da budemo svoji na svom, ı da ostanemo večno onde Sde se nalazimo već više od hiljadu godina, »Večno« — to ovde znači, naravno. dok nas traje; pa bismo respektovali u tom pogledu i ono »što bi mogli reći Rimljani, koji su se tamo nalazili već od pre drugih

hiljadu godina«, — samo, gde su ti Rimljani? Ili ih, možda, predstavljaju G, Randi i njegov Vodja? ,.,. I treći argumenat — nacijonalni —, »pun upornosti ı slo-

venske preinje«, nije ni iz bliza tako strašan kakav se prividja ovom predramnom »zaratmskom« Dalmatincu. Opet iskreno i otvoreno, evo kako ćemo mi objasniti ovaj »argumenat« G. Кап-

13