Nova Evropa

slave u Jugoslaviji«, spominjući ponovo prevod Elegija Dra. Teklića, dotakao se i njegove tužbe ovim rečima:

Uzgred budi rečeno, prikazivač zagrebačkog »Obzora« (од 28. aprila, str, 3 pod crtom) nije učinio stvari uslugu kad je onako-·olako istakao »ukusni papir« i »solidnu opremu« ove Teklićeve i КивбЦјеуе knjige, jer se ovakim preteranim i nezasluženim pohvalama pisci i izdavači »zavode u bludnju«, Posledica je, naprimer, da nepovoljnu kritiku smatraju »klevetom« s kojom idu pred sud! Tako je Dr. Slavko Teklić nas tužio sudu radi one i suviše blade ocene nješova stiha u prevodu Rimskih Elegsija, — što ovde spominjemo зато чхбтед, Као kurijozum, a o čemu ćemo u svoje vreme opširnije izvestiti naše čitaoce. Naslov njegove debele knjige: »Goethe, njemački Propercije sred antičkih lira i satira4« — iako sami prevodi iz Getea ne iznose ni sedmi deo te knjiče — mogli bismo donekle još i razumeti [s obzirom na Proslavu i na »krizu« knjige); ali zašto je velika trećina knjige ispunjena prevodima drugih prevodilaca (bez Фоуојпо гахбоуећће огпаке и ргедбоуоги да 5 ti prevodi pozajmljeni), to nam ni do danas nije jasno,

Odustajanjem prevodioca od tužbe postaje bespredmetnim obećanje da ćemo o tome opširnije govoriti, i ja se ne bih na njeda vraćao da se Dr. Teklić držao samo tužbe; ali je on — naporedo s podnošenjem tužbe — objavio i svoj odgovor na ono što sam rekao o njegovu prevodu, Taj odgovor je, koliko je meni poznato, izišao na dva mesta: u čuvenom listu Joa Matošića »Ilustrovani tjednik Danica« (od 11. rujna 1932, str. 9), pod naslovom »Gospodin Milan Ćurčin i metrika«; a onda u »reviji našeg duševnog stvaranja« zagrebačke »Binoze« {vidi »15 dana« od 1. oktobra 1932, str, 304), e6de ga je pod crtom, za polkrepljenje »bombe« broj 2 {vidi omot »N, E,« za oktobar 1932), prikačio uz svoje »otkriće« neodgovorni urednik Vevzek (pod glavnim naslovom: »Kad se dete igra vatrom«).

Taj odsovor G., Teklića glasi:

G. Ćurčin podučava prevodioce elegija u metrici, a medjutim se iz njegova članka u »Novoj Evropi« od 26. VIII. t. 6. jasno vidi, da je samome 8. Ćurčinu potrebna elementarna poduka u metrici. On tvrdi, da je zadnji slog u hexametru kratak {mjesto anceps), i da su i satiričari pjevali u elegijskim distisima, što znači da g. Ćurčin uopće nije čitao u originalu satirš i elegija osim njemačkih, G, Ćurčin ne zna, da u antičkim pentametrima često stoje muški leontinski slikovi, pa je vjeran prevodilac dužan da takve pentametre adekvatno i prevede sa muškim slikovima, kadgod je samo moguće, G. Ćurčinu su ti muški slikovi »novina«, On ih naime nije čitao u naših. starijih prevodilaca koji su uopće premalo prevodili pentametre; a kako su ih malen broj preveli, još manje su ih prevodili sa leontinskim slikovima, A kako 5. Ćurčin nije čitao originala, jasno je da su mu slikovi terra incognita, G, Ćurčšin ne zna, da su već

76