Nova Evropa

formule! Vrijeme je nad njima! Vrijeme Je, konačno, za njih ona sila, ona moć, onaj bog, koji dirigira svim, pa i »tempom« prelaza teze u antitezu, te kojem se ne može niko suprotstaviti, niti ба se može nekakvom formulom obuhvatiti, Zato dijalektičari ne mogu drugo da odgovore do ili da je vrijeme relativno, ili da se naprosto ne može i da je smiješno ustanoviti »neku vrstu voznog reda za razvoj u suprotnost« {Brandler)},

Što se tog »voznog reda« tiče, mislim da moj prišovor upućuje samo na potreban oprez, a smiješni su zapravo oni koji tvrde, da su »objektivno dubokim saznanjem spoznali sve sile koje pokreću svijetom i ljudima, da im je sve jasno i vide sve uzroke«, a evo moraju priznati da, u. svom putovanju, ne znaju ni za tempo puta ni za vozni red, a ni za smjer puta (»suprotnosti su bezbrojne«), Divnih li i bezazlenih putnika!,,. Što se opet tiče relativizma S, P, Bosanca, to naučni, flizikalni, relativizam kaže: isti, Jedan, opažač ne može tvrditi da su jedna sekunda ili tri sekunde »relativan« razmak, koji da se može zamijeniti; lek različitim opažačima u različitim sistemima gibanja mogu razni vremenski razmaci da se čine jednakim, ili obratno, Relativnost vremena postojala bi tek za nekog koji bi se mogao uzdići iznad više opažača, koji dakle ne bi bio više čovjek sam пебоneki objektivni duh s naročitom sposobnošću opažanja i doživljavanja, dok mi ljudi, za maše ljudske čine i dogadjaje, koji se zbivaju medju nama, u našoj ljudskoj istoriji, na kugli zemaljskoj, dakle u istom sistemu gibanja, na ovom području ne možemo i ne smijemo primijeniti lizikalni relativitet vremena. (S, P. Bosanac je, vjerojatno, načuo nešto o relativizmu vremena po Ajnštajnovoj teoriji relativnosti, pa misli da može sada time pravdati one skokove od sekunde na dane i godine!)

Kritičar »Brandler«, o vremenskom problemu u dijalektici, kaže još i to, da ja »ne bi ni postavljao taj vremenski problem«, da mi je »bilo jasno« da se zakon o razvoju u suprotnostima »u različitim fenomenima i odražava različito«, Nasuprot tomu, meni nije to samo jasno, nego mi je jasno i to da se isti taj »zakon« u različitim mozgovima dijalektičara različito shvaća,

Toliko o tim »misterijima«; a — uslijed oskudice prostora —, povodom ostalih neispravnih misli i tvrdnja mojih »kritičara«, spomemuo bih samo još ovo. S, P, Bosanac kaže, da su »zakoni dijalektike u prirodi, a dijalektičari ih samo otkrivaju«., Mi opet iz svega vidimo, da dijalektičari hoće da nametnu svoje zakone prirodi. Jednostavno već i гђоб toga, što — da bi »otkrili« dijalektičke zakone — moraju ponajprije biti dijalektičari! To priznaje i sam »Brandler« riječima: »Dijalektički procesi odigravaju se objektivno... a otkrivat ćemo ih tako da se kod proučavanja društva i prirode držimo temeljnoš principa dijalektičke metode«,.. Moj prigovor o trostranom jedinstvu. {teza-antiteza-sinteza} naziva S. P. Bosanac besmislicom, a sam

143