Nova Evropa, 26. 05. 1933., стр. 32

моли државног благајника Енглеске (Тће Езаћје Нопогађје the Lord Шабће Тгеазигот ој Епбјапд) да посредује како би он добио натраг ковчег од 45 фуната тежине млетачког злата и сребра, који је на његово име био стигао из Хамбурга и у Лондону заплијењен зато што није био царињен.

Већ ових неколико примјера јасно нам показују како су Кабпхее (доцније »агбозте5«), т. |. велике, богато натоварене, дубровачке лађе биле добро познате Енглезима онога доба. И поред привидне сличности, ријеч нема везе с »Аргом« и Аргонаутима, већ је данас позитивно утврђено да 10] извор треба тражити у Дубровнику.

Кад је пред пар година талијанска лађа »Геопатао да Мапск« превозила у Лондон на Изложбу талијанске умјетности цвијет талијанског сликарства, енглески публицист Ајвор Браун (Туог Вгоља) није могао а да је не пореди са богатим дубровачким галијама. У чланку који је том приликом написао за лондонски »Обзетуек« под насловом »Ашбову«, он међу осталим каже:

»Дубровачке караке нису биле обични трговачки бродови, већ лађе пуне најскупоцјеније робе и блистале су од злата као Клеопатрина барка у Шекспировој драми. Тако се барем причало на хладним енглеским обалама на којима је трговина била мање богата. Тако је „атбозу (дубровачка лађа) стално попримила значење благом натоварене лађе... И овај дактил, тако срећан у својим асоцијацијама са Јазоновим Аргом и с латинском ријечи атдепћит, полако је ушао у енглески језик са свом љепотом плиме и вјетра.«

Г. Браун завршава свој чланак овим ријечима: »Наш лексикон је дужник Дубровнику«.

Ј. Торбарина.

И