Nova Evropa

образовања овдје као и у Италији. А француска културна идеја је задња, можда дефинитивна, стилизација народне идеје. Другачије је у Њемачкој, гдје се границе језика и културне заједнице не поклапају с нацијоналном државом. Нијемци говоре о њемачкој култури, а Французи знаду само за цивилизацију без детерминатива; тако нацијонална свијест неосјетно прелази у универзално: Француска се као нација осјећа носиоцем универзалне идеје. Само, неки из те везе нације и цивилизације изводе закључак о цивилизаторном првенству Француске; тако, на крајњој десници, Масис (Мав55) види у Француској бедем против Њемачке, Русије, и Азије. Да Француз вјерује у јединство и једнакост човјекове природе помаже му картезијски рацијонализам, који Нијемцу изгледа »туђ« и »најиван«. Зато Нијемац сумња, да Француз у најбољој вјери вјерује, да мисли уни: верзално. А француска културна идеја прожима све слојеве становништва, она је кроз задње стољеће демократизована, те више дугује учењацима, писцима, умјетницима, него државницима и генералима. Њој служе штампа и школа: школски уџбеници мјере и државу моралним критеријем; тако осуђују злоупотребу моћи Луја ХГУ, ужасе терора, ратну странку 1870. Република учи на универзитетима (речено кратко и језгровито) »све оно што је човјечанство научило од искона свијета«... Не обазиримо се на то што Тибоде (Thibaudet) THM универзитетима приговара да »клипшу« за покретом просвјете.

Културна идеја обухвата цјелину живота: идући од техничкога до духовнога, она опсеже гастрономију, моду, учтивост, што је лака и јефтина прилика да у њој свак учествује. Јеловник је редовно састављен по класичним правилима традиције, која важи као да се ради о граматици. Али тако је с раздиобом времена, конверзацијом, стилом писама, друштвеним опхођењем. Функције живота у естетичком односу зову се »манири« (књижевно образовање твори духовне манире), а они су дио морала, као заједничка платформа угоднога саобраћаја. У француској културној идеји остаје мјеста и за модерну технику. Дабогме да су и опасности механизације на вријеме примјећене, али је идеја »цивилизације« јача од свега. А цивилизација је свијест о континујитету: сваки појединац долазећи на свијет добија много више од средине него што он њој може лично допринијети...

Да се у тој комотности не скрива нека сенилна слабост Зар је важније наслиједити него привриједитиг Зар је трајање важније од развоја» Треба настављати, треба конзервирати! Коктб (Соскеаш), у једном драстичном пасусу, каже: »Француска презире младост, осим када се она жртвује за спас старости«...

300