Nova Evropa

ци, фалзификатори. Тако се породила келтоманија. До данас, угледни писци (Сапш е ЈшШ ап) сликају сјајну слику предримске галске културе, и за њих је Римско Царство било — куга људскога рода...

Но с епохом Луја ХЛУ монархија је изграђена, хегемонија постигнута, народ вјерски уједињен, а његова класика дозрела. Еманципује се од узора, али зато се постепено кида с антиком, те — за вољу рацијонализма и идеје прогреса с традицијом и ауторитетом. Но у том истом знаку, настављајући, Осамнаести Вијек побија Краљевство, Цркву, и класичну традицију: критика се пробудила, а књижевност постаје космополитска.

Истом када је у коалицијоним ратовима настао и прекалио се модерни француски нацијонални осјеај, скована је универзална формула: цивилизација. Од Софокла, од римских јуриста, требало је почека. Наполеон се радо служи том ријечју која ће у 19. стољећу имати двоструко, како историјско-политичко тако и техничкоиндустријско, значење. Тако Гизб (Ото), око 1830, разлаже важност цивилизације, која значи и друштвени и духовни напредак нужно везан уз слободну Европу. Ако су Италија и Енглеска могле да претекну Француску — овдје у политичким установама, ондје у умјетности, — то се ипак цивилизаторни појам потпуно усталио, цивилизаторне клице до цвијета развиле само у Француској, гдје народни значај има за то три подесне црте: јасноћу, друштвеност, и симпатију. Врући темпераменат Мишлеов (Мисћејећ љевичарски даље разрађује месијанску идеју о »новом понтификату Француске«, у тренутку када се јављају нове вјере као сен-симонизам и Контов (Сопџе) култ човјечанства.

Природно, послије пораза 1870 питало се: ко је кривг Царство, католицизам, демократија, материјализам» Будући да се млада Република имала да бори с реакцијом Католичке Цркве, Ренувје (Кепошујег) је постао званични метафизичар, као навјесник етике правде еманциповане од хришћанства. Ренувје представља нову мисао о цивилизацији: »сње Шге«. Но од 1906, пошто је ликвидована Драјфусова Афера и проведени раставни закони, интелигенција се одбија од темеља Републике какви су демократија, парламентаризам, лајицизам. Цивилизација је дотле била утопија слободе; но сада, с Баресом (Ваттез) и Морасом (Мачттав), настаје реинтеграција традиције, враћање римскому реду, Грчкој, и Прованси. Тако се трудна идеја нацијоналне кул-

туре вратила у мајчино окриље — антике. Французима треба формула културног опстанка какву је Виргил дао за римски свијет, — Виргил који је фактор

299