Nova Evropa

карактер«, због тога се у име вриједности традиције бори с оригиналношћу.

Империјална мисао Рима живјела је и у светом римскогерманском царству; али се код Нијемаца нацијонална идеја борила с универзалном, док су у Француској обе тежиле за јединством. Тако је капацитет универзализма пренесен на нацијоналну мисао. Француска је као нација анектовала универзалну идеју из римске баштине, — анектовала је чак и римску идеју, преписавши њена потраживања на своје име. Но римска свијест Француске буди се само у тренутку опасности за латинство: Француска неће да буде Рим, већ само своја. Другим ријечима, она се позива на своје галско поријекло, а не одриче се ни франачких ни норманских елемената народности. Но њена идеологија одаје сличност структуре с римском, која је важан чинилац у народној подсвијести.

Француска — која се борила с аријанством, исламом, и протестантима, — зове се »најстарија кћи Цркве«. Тако већ у вријеме између 1050 и 1150 (готика, јуначка пјесма, крсташки дух, настанак легенде о Карлу Великом) Французи се сматрају борцима за хришћанство, изабраним оружјем Бога: народни циљ је циљ човјечанства. Помазаник божји располагао је љекарском моћи, те је све до 19. вијека рукополагањем лијечио скрофулозне, — подробност која тумачи како француско краљевство, једино међу модерним монархијама, има вјерско обиљежје. Галиканизам, који и данас живи под другом етикетом, не би био могућ без те вјерске санкције монарха. Орлеанка је поистовјетила »свето француско краљевство« и »краља Исуса«. Мистичко догматизовање нације чисто је француска појава.

Ако је данас, послије раставе Цркве од Државе (1905), галиканизам беспредметан, она се идеја о вјерској мисији »Франака« већ и много раније преиначила. Наиме, 1494 Карло МП! почиње војну у Италији отварајући тако Ренесанси врата у Француску. Но посљедица овога похода искрсну несамо у теорији, да је Италија правно дио Француске чијем краљу припада достојанство Цара, него и у новом задатку француске културне хегемоније која ће водити Европу намјесто Грчке, Рима, односно Италије. Грчки и римски писци, осебујно, куријозно, оглашени су за лажове и варалице који за вољу својег народа отимају на по љу науке и умјетности ловоре древним Га лима. Јер Галија је културно старија од Грчке, а Грци су се само у њој учили. Тројански Рат доживио је свој неочекивани епилог: Французи су потомци Хектора; а Енејино латинско потомство — то су од реда издајници, наметљив-

298