Nova Evropa

с маршалом Фошом! То је, разумије се, изопачени картезијанизам отварајући врата врло плитком рацијонализму. Будући да филозофија врши у Француској толико акције колико се може спојити са стабилним снагама цивилизације, у њој нема Хегела, Ничеа, Шопенхауера.

Још прије 30 година сматрали су Французи Њемачку домовином велике музике. Лили (Тлуц), Купрен (Сопреrin), PaMo (Кашеаи), имена су старе француске музике. За вријеме симболизма вршио је Вагнер у Паризу силан утицај, али је пробудио и француске композиторе, па се тако појавише Денди (0' аду) и Дебиси (Пеђичзу); нацијонална амбиција силила је Французе да ускрсну свој музички живот, и најзад је успјело да, успркос криза политике и економије, данас музика у Француској значи више него икада раније.

У Француској не заузимају исто мјесто као у Прекорајњу такозване »БСејфезилзепасћаНеп«, недобивши подстрек од хуманизма и протестантизма. У Француској се није развио филолошко-историјски хуманизам, а главна је наука: медицина. Отуд уважење и слава коју су имали Распај (Каврад), Литре (ТА Ше6, и он љекар поред филолога!), најзад Пастер (Разфецг), и Кири (Силе).

У Француској је образован човјек, »јеНше«, онај који познаје своје класике, чак и наизуст. Литерарна знања важе као »добри манири духа« (Ргошаћ). Но жале се да књижевна и хуманистичка култура назадује: француске тужбе! ЗафпфеBeuve је (1858) писао, да је класичка култура прешла у законе, обичаје, одгој, чак и подсвијест Француске. Француска традиција иде у Грчку преко Рима, док Њемачка обично прескаче Рим, Француски хеленизам је увијек мањина, опозиција; к тому, Французи траже у Грчкој друго него Нијемци. Путем Академије, Француска је претворила дух у нацијоналну установу. За мјеста у Академији натјечу се као за врховну почаст министри, генерали, црквени достојанственици. Преко Академије, истиче Ренан, »човјек духа части племића насловом колеге«. Академију часте у иностранству више него у земљи, у покрајини више него у Паризу. Она дијели годишње двијеста хиљада франака у књижевним наградама. Творевина апсолутне монархије, проникнута духом класицизма који је потпуно оригинална дјела стварао путем имитације. Имитације, за коју Курцијус наводи Тардеово дјело као узорно. Послије побједе свих нових школа, када писац или група (случај са симболистима или дадаистима!) дођу у стадиј умјетничке зрелости, публика брже-боље открива њихову сродност с »великим перијодом«! Као да је погибељно нешто ново створити! Сваки је Француз прошао кроз школу класичке књижевности. Дјеца Треће Републике

307