Nova Evropa

и лајицистички, мислилац Ален (Аћашп), у име народа, каже: »Ја хоћу обзира«. Демократизам осјећаја. Ален је с народом против могућника, двораца, академија, шефова, власти. Неповјерење према властима остаје, а Пеги (Ребиу), Филип (Ра рре), и други, поносе се што припадају »ситном пуку«.

19. вијек био је и за Француску врхунац историјографије и историјскога смисла. Данас као да је завладала криза историјске свијести. Повијест није моћ као у доба Мишлеа, Тена, Сорела. Осим других разлога, чини се да је догађај Рата разочарао нове нараштаје о смислу и значењу историје.

ТУ

У културној и нацијоналној свијести Француске књижевност има замјерно мјесто. Као ни у којој другој нацији — мисли Курцијус —, јер се књижевност осјећа као репрезентативан дио цјелине. Да оставимо настрану чисто људско, Французе је немогуће схватити политички и друштвено без познавања књижевности, — она спаја све гране народнога живота. Политички говорници и јавни радници траже прије књижевно образовање него стручна знања. Политичка књижевност развијена је у Француској, а имамо примјера, од Шатобријана до Клодела, да су књижевник и дипломат исто лице. (Одмах овдје додајемо, да у другом једном спису Курцијус баш не прецјењује књижевну важност француских државника и сличних.)

Ришље и Луј ХТУ јачају везу књижевности и државе. Књига 18. вијека служи друштвеној критици и политичкој реформи. Револуције (1789, 1830, 1848) су прожете књижевним духом. 1848, Ламартин је поглавица државе; а у Виктору Иго-у Трећа Република части патрона лајичке религије. За Француску је књижевност оно што је за Њемачку (увијек по подјели Е. Р. Курцијуса) филозофија, наука, поезија, и музика. Само онда филозофија постаје у Француској опћенародно добро када није чиста филозофија него животна мудрост, полуга политичког ослобођења, припрема нових друштвених облика, или савезница природне науке. Метафизичка страст Истока, Грчке, и Германије, Французима је непозната. Што је било метафизичара у Француској, они живе повучено, далеко од свијета и вијека; народ се учи од скегтика, просвјетитеља, моралиста (то у нашем смислу значи: психолога морала), и друштвених филозофа. Декарт (Пезсашћев) је дао своме дјелу просјечни калуп књижевне класике, а осим тога хтио је да узакони народну наваду »clare et distincte percipere«: bon semns, логику, ред, јасноћу и остало. Око Декарта се створила легенда: он је гениј францускога сељака и, на крају крајева, упоредили су га: —

306

Па