Nova Evropa

живање. Послије Комуне (1871), Република је била и сасвим конзервативна и »монархистичка«. Тако је намјесто захуктаних Ламартина, Мишлеа, и Луја Блана, дошао Тен (Тадте). — Тен на којега ће касније гракнути радикални професор Олар (Ачјагд), који увиђа да револуција није солуција у континујитету него да је напредни покрет нацијоналне историје. Но док Олар јунака тражи у Дантону, Marie (Mathiez) га је нашао у Робеспјеру. Јер, пријатељи револуције дијелом су грађански радикали, дијелом пролетерскосоцијални идеалисти. Непријатељи револуције јесу клерикали, конзервативци, ројалисти, и т. д., — они признају да је монархији требало рефорама, али да водећи кругови нису били дорасли задатку. Касније су револуцијонари, немогући да одрже Републику, прибјегли за нужду војној диктатури, а та је завршила с инвазијом Француске. Усљед те разноликости схватања, туже се да у Француској нема публике за »непристрасну историју«. Ако је »оја England« израз поноса, »УзеЏеЕкапсе« звучи скоро као увреда (Lavisse).

Но, у Француској много једнодушније суде о Наполеону него о Револуцији. Французи не дијеле њемачко одушевљење за цезарскога хероја. Барем данас, јер за вријеме Рестаурације и мало затим постојао је бонапартизам либералне буржоазије, Иго (Нибо), Балзак, Стендал, поврх Беранжеа, створили су наполеонску романтику. Будући да је требало јаког ауторитета против пролетерских устанака и покрета за укидање својине, 1851 је дошао Наполеон II Ha власт; али његова влада није ојачала култ Наполеона него је била смртни удар за бонапартистичку идеју, коју је осудила Скупштина у Бордоу (1871). Новији »буланжизам« био је пролазан, а бонапартизам данас нема везе са Наполеоном. Сматрају га заправо народном несрећом, — чак и војници суде да је повриједио правни осјећај; тако је сам Фош (у једном говору одржаном 19083) изјавио, да је Европа била сасвим у праву побијајући царског освајача на апогеји моћи. »Бесмртна начела« прешла су од једне стране другој!

Алберт Сорел је одавно изнио тезу, да је републиканска и царска Француска под новим лозинкама и маскама наставила политику Старога Режима, дакле освајање Рајне, и т. д.. Отада су радикализам и нацијонализам два лица исте стварности, два пола као Бријан и Поенкаре. Република се прикључила традицији Револуције, која је побиједила свјетовном школом и раставом Цркве од Државе. Но тако је и револуција постала традицијоналан, конзервативан елеменат. Сада се ради, да се обезбиједи оно што постоји. Но, према старом режиму Лујева, порастао је углед народа, »ситнога пука«. Мишле је, пред 1848, открио дјечју безазленост, једноставност, пророчки дух тога народа. Данас радикалски,

305