Nova Evropa

али је дуже живио као успомена у Француској, ушао у легенду и јуначки епос; он је и данас за понекога преимућствено »Француз«, зато што је хтио цивилизацију и христијанизацију Германије, без обзира нато што је његов матерински језик био њемачки и он дао записивати народне пјесме. За племство старога режима расни моменат имао је класно значење, но Фустел од Куланжа (де Сошапбез) види у франачком завојевању само миран долазак романизованих Германа, а за Анотоа (Напојачх) су Каролинзи »Белгијанци«, Франци »Холандези« или »Скандинавци«.

Француска је дошла до јединства рано, Њемачка га се непотпуно домогла тек 1871. Лена, заједничка појава Средњега Вијека, у Француској су полазиште нове јаке централне моћи, што у Њемачкој није случај. С изумирањем Каролинга (911 у Њемачкој, 987 у Француској) почиње одвојена историја једне и друге земље. Син феудалне породице Хуго Капет први је француски краљ за којега знамо да не разумије франачки. Осам стољећа владе Капетовића претвориле су Франачку у Француску. Подручје њихова суверенитета било је испрва мало, али су они имали потпору Цркве. Свештени значај Краљевине тумачи многе црте француске историје, религије, и нацијонализма. Француски клер више је одан Краљу него Светој Столици, а од Луја ХГ владар је »тех сћизНал вз тиз«. За прве Капетовиће била је опасност јачање Нормана, који су 1066 освојили и Енглеску. Од 1216, француска монархија, савладавши феудални отпор, утврдила се као континентална велесила. Требало је, дакако, сломити отпор албигешкога југа. Династија је током времена постала насљедна, али пријесто није могао да пређе у женски мираз. 1431 окруњен је један енглески владар за »краља Француске« у Нотр-Даму (та се титула вукла до 1802). Јеаппе Ф Атс је француски нацијонални символ из стољећа борбе с Енглезима. Хенрик ТУ и Ришље (Касћенец) изградили су организацију монархије. За Луја ХТУ готова је теорија апсолутизма: он је сломио отпор племства и парламента, и хоће да буде самодржац у пуном смислу ријечи. Тада се створила француска класика: савршена мјера, побједа пропорције над уобразиљом, идеална норма која везује индивидуални полет. Тада се родила државна мисао на подлози јединства и централизације. Луј ХЈУ и данас важи више него Наполеон. Уз његову се владу везују, осим централизма и класике, такођер и галиканизам и експанзивна политика Француске. Историјска рајнска политика Француске повлачи се од Вестфалскога Мира до окупације Рура...

Од Старога Режима до данас људи и догађаји су предметом контроверзе. Тако у студију Француске Револуције, политичка тенденција увијек помало кривотвори учено истра-

304