Nova Evropa

Кад су ови и толики други духовни прваци човечанства овако осећали, и давали одушке својим мислима и осећајима, зашто бисмо се ми стидели и устручавали да дигнемо глас противу мучења животиња и свих страхота што их у том погледу око нас доживљавамо. Туђе мисли нека би нас побудиле да и сами о ствари мало дубље размислимо. Треба да себи поставимо, пре свега, питање: шта је, и у чему Це. саучешће према животињи» И ево у одговор, како се нама чини, нормалног тока мисли.

И најсебичнијем човеку јасно је да треба, бар донекле, помоћи људима који су у беди и невољи, будући да свако __ свесно или несвесно — упоређује судбину сиротиње са својом властитом судбином, мислећи да би и он могао једном бити у сличној ситуацији, или да би и њему могло поћи зло ако је свима другима зло. За животињу, међутим, он нема потребе да мисли на овај начин, јер с те стране нема чега да се боји, — отуда не може доћи до револуције! Потпуно му је дакле свеједно да ли животиња пати или не; па му зато и не иде у главу, да и животињи треба посветити пажње и да и према њој треба бити милосрдан. Јер одиста, ни у једној душевној појави живота саучешће не долази до изражаја тако чисто и идеално као код осећаја за животиње, будући да нас никаква себичност, таштина или хасна не тера да се заузимамо за та нема бића, од којих ништа не зависи и која нам не могу вратити мило за драго. Према томе, саучешће према животињи најживљи је доказ да према Гетеовој речи — постоји »добар дух Бога«, тојест да се иза овог видљивбг света, који је тако бруталан и тако себичан, нешто крије, нешто што стоји изнад свега онога што нас окружује, — нешто што даје смисла нашем животу, који би, кад бисмо искључиво веровали само у реалност материје, био потпуно бесмислен и значио каос. У природи, саучешћа нема: једно створење уништава друго да би се одржало; ти створови не знају, нису свесни тога да су свирепи, и зато не греше, јер је грех само тамо где има свесности. Свест, па дакле и саучешће, одвајају човека од остале природе, и показује нам својим постојањем да се свет не ограничава на оно што непосредно видимо, већ да има и нечег даљег и бољег и дубљег, у чему је извор свих наших позитивних и благородних душевних покрета и инстинката. Чак и оно што изгледа као саучешће према ближњем има, често, свој комплемент у социјалним обзирима; али је искључено да би човек који заиста осећа саучешће кад види да људи пате могао остати равнодушан код патње животиња. Једино саучешће са животињама, зато, нема свој материјални пандан у овоме свету, јер ништа око нас не може да нас убеди о потреби тога осећаја осим — наше срце.

276