Nova Evropa

Док човјек из њих ув'јек нешто гата, тајна остаје гдје бјеше и прије:

иза тешких забрављених врата

куд твоме чеду приступишта није.

Тек сањало са твога округа

гледа у безброј небескијех дуга

што се стеру кроз простор пун сјаја; кроз сведах божји упућује вјеђе,

и заборавља из кога је краја,

у свемиру тражећ своје праве пређе; људски му међаши тек су стећци смрти о које се човјечанство бори,

по пространој ти и храпавој кори,

по гробљу што се непрестано врти.

А љубавник мајчице наше

жарко је грли и паше

зракама својим по хладној јој пути, свлачи и облачи у гримизне чоје, док она само ужива и ћути,

и мијења хаљине и боје...

И све нам се чини да јесте и није

кроз мијене споре и честе,

тек онај ко витла, тај над свим и бдије, и само он уистину јесте.

ZAGORA.

Lažu от: Кој hažu, da su sfari bogovi mrtui: oni žive u nama, P'o i djedovshe hapi što nam pune žile; || пе bivstvo, samo oblih promijeniše postajuć žrtvom žrtvi, АНИ baš Po i prastare priče: vilenjaci, vještice, i vile. Žačamali pusti panji osušenih jasenova

medj Phržljavom grabovinom oštruljastih bhamenova, a po šture frave cuvijefu zlafne pčele tiho zuje,

doP па glogu rascvjetanom paub muhi zambe snuje; | u po dana gnijezdu se hrade tica ispod ruja, ||| pri osjenhu sunčajuć se lijeno vreba na nju guja. |||, Nosi struja topli vjetar od afričkih piramid6, |||} pa ва sipa ogradicam pustih ovih frošnih zidđ,

331 |