Nova Evropa

у свијетлу сјена а свјетлост у тами; и час нам се чини да смо с Богом исто а час опет да смо сасвим сами...

И то таласање у нашој души:

радост и тишина, олује и кише,

и све што се чини да се диже и руши, то само Господ васијоном дише.

У свом празамаху

и сведаху,

ко вихор у праху,

из божанске руке,

Он без муке

баци и тебе у свемир к'о звијезду, на којој се грију у топломе гнијезду миљарде, ил хладне копају си раке, док живот тече ко огромна ријека, на којој тек су пахуљице лаке

људи те их носи собом вода пријека, и блесну на час ко росе кап блага да затим у мрак нестану бестрага.

Прагријешнице, ти дјевице вјечна,

нијема играчице у свемирском колу,

што ко хола ил стидљива снаша неприступачна си радости и болу, Земљо-мајчице и гробнице наша!

Ти исте рукаве на кошуљи дереш

кад нам повој пружаш и кад покров стереш. А ми, ко лептири у сулудој машти, опијени нечјом незнаном љубави,

летимо по шарној и чаробној башчи

гдје мајчица с вјетром сталну свадбу слави;

разбијамо главе и ломимо крила дижући се у зрак и падајућ доље, док ваше љубави невидљива сила једне благо глади, друге круто коље.

Дижу споменике, граде пирамиде

по твојој пути, ко да нешто могу

људи, свемирске гњиде,

правећи рогове, ил' браду, невидљивоме богу. А народе и повјест им брише,

још прије нег' свак своју доче,

прст који крупне слике рише

преко пирамиде, ко башканске плоче.

330

аи.