Nova Evropa

И. МЕШТРОВИЋ: НЕБЕСКА ЧУДА, И МАЈКА ЗЕМЉА.

Било ока ил ума куд нам сиже вид тек ситне безбројне искрице се сјаје, заљепљене за таман, непровидан зид на кому нам поглед запиње и стаје.

Пламте нам звијезде све,

окупљене у добре и зле,

и ваљда једне другим. нужне,

баш као лијепе и ружне

и твари идеје што су

које небо, по неком плану,

у себе и у свијет просу,

и не да им никако да стану,

већ једне друге пристижу и гоне, те се из мрака свијетови подижу

а са висина у бездан се роне,

гдје их опет купи невидљива барка, спремајућ пале да се снова јаве, и све је скупа као нека варка:

да једни плове, други да се даве.

К'о кроз чудан прстен путује се тако час тешко час лако —,

а он је увијек упола у мраку ЈИ) упола освијетљен, и ко зна откуда ||| прима ту чаролију жарку | која се зове »небеска чуда«...

Човјек троши вас свој мозак мали што му предак у попутбину даде, зурећи у те недокучне ствари, ii} пребирући час радост час јаде, || док се судбина из мрака и сјаја | игра без конца и краја; |||. а јучер, сутра, и данас, | постоји само за нас, —

баш ко и појам пакла и раја.

Умрло већ је што још око гледа, ШИ а оживјело друго, што се видјет не да, — ||; збивање све је непрестано исто, у васиони баш «го и у нами: ||| прелијевање из мутна у чисто,

| 329 |