Nova Evropa

Pesma uopšte (sa »vizantijskim elementima« i bez njih) isto toliko rasno-hrvatska koliko i rasno-srpska, iz češa sleduje da su Kraljević Marko i Miloš Obilić mogli biti isto tako bliski duši i srcu Zagorca iz Petrovapolja, i sa Dalmatinskoš Kosova, Као što su hajdučke i uskočke pesme, uz »Hasanaginicu« i druge, rado pevali i slušali po Bosni i Srbiji i Staroj Srbiji. O svemu bome, uostalom, svedoče nesamo autentične pripoveike Dinka Šimumnovića i kazivamja Matije Murka, nego svaki živi dalmatimski Zagorac, kojih se — hvala bogu — može naći danas i u Zagrebu i Beogradu. Za mladoga pastira-vajara u Svilaji Planini nije, dakle, »Vidovdan« bio nikakav misterij, niti je on morao da o njemu »preduboko razmišlja« da bi u njega verovao, jer da je naprosto nasledio od otaca i imao pred svojim duhovnim očima već od ranoga detinjstva; on mu je samo udahnuo svoju dušu i dao u svojoj glavi zamišljene forme . . .

A što se tiče »Boga« i »religijoznosti«, tu je naravno trebalo već dublješ razmišljanja — ma 'koje su i Meštrovića kao tolike druge svetle umove i osefljive duše, kasnije nagonili teški i mučni idani Velikoga Rata —, ali su i tu osnove udarene još u mladosti, na selu i u kući, pri prvim pokušajima učenja i u razgovorima sa roditeljima i starijima; a koliko su predispozicije za to bile u mjemu već prisutne, i u kolikoj je meri on o tome odista duboko razmišljao, rečito govore — za svakoga koji zna kako se čita umetnost — njegove skulpture i mjegovi crteži, A za kritičare i književnike, koji radije sude po »pismenim sastavcima i izjavama«, imamo slučajno pri ruci i nešto nova materijala, dosad meobjavljena, koji će im — možda — ipak pomoći da dodju jednom do odgovora koji tako uporno traže.

Pripremajući, prošle godine, broj »Nove Evrope« o Šibeniku i Dalmatinskoj Zagori, zamolili smo Meštrovića da nam i on napiše nešto o svom užem zavičaju, i o svom odnosu prema njemu, Tada je on, u poslu kao uvek, odmahivao rukom govoreći da nije njegovo da piše; ali nam je ipak, jedne večeri, pročitao nekoliko odlomaka sa nekih papirić4. Ja sam te hartije poneo sa sobom, i — nekazujući mu ništa — prepisao sam što sam tu našao u fragmentima. Pa kako je već bilo prekasno za onaj broj, evo donosim to sada, u ovom broju, na stranicama koje sleduju, Teško da se i M. Krleža, i drugi kritičari Meštrovićeve umetnosti, koji nešto razumeju i o pesništvu, ne saglase s nama, da ovi stihovi nisu loša literatura. Ali, mogu li i posle ovoga ostati pri svojoj sumnji, da Meštrović ima veze s narodom i Narodnom Pesmom, i pri svome pitanju: »Veruje li on doista u (оба Ђоба о kome toliko govori i piše?«,.,.?

M. 6.

328