Nova Evropa

Мате Мештровић.

Мате Мештровић, отац нашег великог умјетника Ивана, проживио је живот пун рада, бриге, и енергије. Рођен у сељачкој колиби у Отавицама код Дрниша, доживио је у свом селу умјетничке дворе свога сина, па и у тим дворима остао је вјеран тлу и нашој мајци земљи. У очевој кући, као прворођени син, водио је кућно господарство, те је са својом многобројном млађом браћом управљао тако да је њихово имање могло да одгоји цијелу породицу, и да стече свом дому највећи углед и поштовање у селу.

Био је бистар и радин: као мајстор свих заната, тесао је, зидао, и стварао, па је тим својим радом снажно дјеловао на прву младост свог великог сина. Читав његов напорни живот ишао је за пробитком своје шестеро дјеце. У тој је дјеци оставио такав залог љубави и осјећаја, да је задужио и ужи завичај и цијелу домовину. Много је путовао, а највише је радио у Отавицама, том најубавијем селу Петровапоља. -

Осјећао је за наше ослобођење снагом своје сељачке душе, и поднио утамничење и аустријско сужањство, које га карактерише као човјека силне душевне снаге. Кад је оно почетком Рата био ухапшен и заточен у сињским тамницама, са Онисимом Поповићем, и кад га жандари спроведоше кроз Дрниш, приближи му се син Марко, да га загрли и поздрави, па кад му то жандари забранише, он плане и везаним рукама насрне на жандаре тако да су пред снагом његове енергије попустили: — »Водите ме на смрт, а не дате да загрлим дјетета свога«, рече, и прими у везани загрљај сина свога.

Био је поносан што је трпио за домовину. Кад су му спремали вјешала, имао је снаге да тјеши биједног Онисима при задњим часовима његова живота: — »Буди јунак«, говорио му је, »гинеш за поштење; ето и мене скоро к теби«...

Мате Мештровић био је тип нашег сељака-јунака, тврда и чврста ко свилајске врлети; енергичан и осоран противу неправде, а њежан као пријатељ и отац. Пред смрћу коју му је приправљала душманска рука није сузе пролио, али кад за више година није могао да види своја два сина, Ивана и Пешу, знао је као дијете заплакати. Кад је оболио на утробном надору, боловао је и снашао стрпљиво тегобе неизлијечивости. Зажелио је живо да види прије смрти сву своју дјецу, пак му се је жеља извршила, и он је спокојно преминуо, у недјељу у јутро, 9. јула 1922.

Лежао је на одру озбиљан и смирен окружен многобројним унуцима. Пратили су га многобројна рођена браћа, пријатељи и они које је задужио, а тих је било много. Преселио се је на вјечни починак без великих суза његове око-

338

A i a i