Nova Evropa

лине, јер наши сељаци не плачу сузама већ срцем. Мештровићева мајка, вјерна Матина друга, остала је сама с оштрим браздама боли урезаним на лицу, као Иванова косовска каријатида; још га она у тузи зове најслађим ријечима и не може да га дозове, јадикујућ да јој ни сунце не сјаје више онако како је сјало док је он њојзи живио.

Кад га пренесосмо на вјечни починак, под древне храстове градачког гробља, жетелице су вршле пшеницу а косци косили траву, као што смрт дневно коси. Живот крочи даље, а ти си Мате, пријатељу и куме, ето нашао свој велики мир у нашем дивном Петровупољу. Почивај мирно и спокојно, срећа је била што си се родио, јер си отаџбини оставио највећи залог свог племенитог срца.

Рт. Ф. Д. Марушић.

На дому Мештровићеву,

О Ивановој 50-годишњици.

Кад погледам душевним оком унатраг на дуги — тридесетогодишњи — перијод, што у Дрнишу боравим, понајвише се сјећам доживљаја и догађаја у вези с Ивановим родом и племеном.

Велико је племе Габриловића-Мештровића у селу Отавицама под Свилајом, у најромантичнијем закутку Петрова Поља; а Отавице су удаљене од Дрниша на осам километара. То се је старо племе Габриловића-Мештровића преселило у Далмацију за вријеме устанка у Босни, и већина их се писала тада још једним и другим презименом. И Иван је на почетку својих академских студија у Бечу употребљавао оба имена, како се може видјети још на његовим првим »визит-картама«. Али је он касније, као демократ, уједноставио своје презиме; а кад је постао славан, цијело га је племе у тому слиједило, задржавши само име Мештровић. Ја се међутим сјећам да је двоструко име била ознака цијелога племена када сам ја у Дрниш дошао.

Као опћински лијечник у Дрнишу обилазио сам често околна села, па сам тако упознао убрзо читав Иванов род и по крви (мушкој лози) и по млијеку (женској лози). А кроз то дуго раздобље мог боравка у том крају, имао сам прилике посматрати изблиза како мој кум Иван постаје све већи и познатији, постепено и великаном цијелога свијета, Не мислим овдје описивати многобројне доживљаје које смо заједно имали; али не могу а да бар понеком успоменом не

339

|| | |}