Nova Evropa

поздравим педесетгодишњицу онога који је прославио себе, свој завичај, нашу отачбину, и цијело Словенство.

Име Мештровић уједно је и његово значење, пошеп — ошеп, јер мајсторија је умјетност; а народна пословица вели: »за мајстором гора плаче«, што значи, да је у свакој ствари потребно умјеће. Тог умјећа било је у роду Габриловића изобиља, па је услијед тога посигурно и читаво племе добило надимак »Мештровић«.“) Иванова оца Мату звали су петропољски сељаци »мештром свих заната«, јер је био час каменар-зидар, час тесар-дрводеља, а час клесар. Још и данас има његових клесарија и надгробних умјетнина на Градачком Гробљу, гдје он за сада отпочива (док ускоро не буде пренесен у маузолеј на »Мештровића главици«, гдје је Иван себи и својима саградио монументалну гробницу). Могу рећи да сам већ у првим почецима Иванова развитка (још у години 1908) инстинктивно осјетио будућу величину овог надареног младића, па сам одмах тада почео да сабирем и најнезнатније ствари од његове руке, остављајући их за познија поколења. Нешто изванредно избијало је још врло рано у тој младеначкој души, која је била препуна ведрине, бистрине, и свјежине. И тај мој осјећај био је најбоља утјеха оцу и мајци Ивановој, који су у оно доба много трпјели од приговора и спочитавања родбинскога, што себи утварају у погледу будућности Мванове. Храбрио сам их говорећи им како ће се једнога дана њихову сину цијели свијет дивити. Тога ће се и данас умјетникова мајка добро сјећати.

Прва лектира Иванова била је народна пјесма, а први учитељ му — отац; кад га је научио читати, дао му је У руке Качићев »Разговор угодни народа словинскога« и друге народне пјесме, којих се он и данас тако добро сјећа да док ја гуслим — може да испјева из памети и по неколико хиљада стихова. И несамо да је читао и напамет учио читаву нашу народну епопеју и Качића, већ је — прије 36 година! —_ почео да и сам пише пјесме; у пјесми се куне Вили, да ју никад оставити неће. И доиста је никад оставио није!...

Дрнишка крајина је прави народни крај, у кому се говори језик чист као суза, а људи и жене и дјеца одијевају се као ливаде, као лептири, као птице и цвијеће, у бојама раскоши и милине. Тај народ има дрворезбу у таквој љепоти и тако савршен осјећај да уљепша живот, да пјева, да гусли, да свира, да игра коло да се чини као да је створен за све умјетности овога свијета. У таковој средини упознао сам нашег младог умјетника, и видио сам како је њега једи-

") Види о томе што, мало друкчије, каже сам Мештровић, у свом одговору Дучићу („Нова Европа" ХХУМ, 339).

340