Nova Evropa

нога из оне пуноће узела мајка природа за све нас, да даде човјечанству доказ своје снаге и свога духа, и да покаже шта је наше племе кадро дати и учинити. Тако је Иван постао чудом свијета, »мајстором живућег камена«.

Своје дјетињство и своју младост проживио је Иван у Отавицама, гдје су исто тако зелене ливаде, и гдје је тиха свилајска долина — попут зелене дубраве — с удолицама и бријеговима, пуна љепоте, на извору воде Бановаче, над којом стоји малени и скромни споменик незнаном јунаку, неком бану хрватском (па је по тому та бистра вода и добила име »Бановача«). Над том водом подиже се чаробна Свилаја, на којој кад свиће сунце као да својим златним вретеном свилу преде. То је пејзаж сличан ономе у позадини Лијонардове »Моне Лизе«, гдје се низ камење и бријегове спуштају велике воде; а гдје су велике воде, ту су и велике мисли. У том поетичном крају развијао се је млади Иван као неки витез мајке природе, и ко је могао слутити да ће тај нејаки пастир и сањалица једнога дана »Мештровића главицу« претворити у светилиште, камо ће умници и умјетници свијета долазити на ходочашће. Иванова прва младост протекла је дубоко под каменом, у подрумима свилајских стијена, слушајући гибање и гласове каменитих горостаса, у жамору грмљавине и у току текућице воде, која поји и напаја Бановачу, Чиколу, Петрово Поље, Отавац и Отавице. Отавац је поток-понорник, што истиче из крша и камена, да својим током скрене Мештровићима у воденице млинове, и да им самеље живо, одилазећи у притоку Чиколе, да га она поведе кроз мајку Крку к сињем Мору, оцу свих ријека и вода. Мештровићева младеначка душа носила је тако у себи јуначки огањ, да с њим уђе у дворе умјетности: оживио је камен и у њему запалио својом ватром све символе расне силе и народне снаге.

Иван Мештровић се родио лицем на дан Велике Госпе, у мјесецу коловозу, — мјесецу пуном љета, љубави, и топлине; на дан када се у Отавицама коло води, а у завјетном Сињу алка игра, док горе по планинама овце пасу а јагањци пландују, тако да се чини јава љешшом од најљепшег сна. Петнајстог коловоза је дан великог сајма у Дрнишу, камо долазе стасити момци и љепоте-дјевојке, и гдје се чује пјесма и ојкање, праћени дивним колом у које се дјевојке хватају за момачки пас. Да ли је могуће да је у том амбијенту наш умјетник, како неки мисле, могао остати и незапажен! Прије или послије ова га је околина морала открити, као што га је и открила. Уз очеву подуку и помоћ почео је учити књигу и пошао је ван села, да послије с овим првим знањем оде најприје у клесара Билинића у Сплит, а из Сплита равно на бечку Академију Умјетности, у културу и цивилизацију.

341