Nova Evropa

Увијек ми је остало зачудно, како је млади Мештровић ушао у класичну културу у толикој мјери да човјек класично образован и не опажа на њему какове недостатке, већ се диви његовом и свеопћем и нацијоналном знању, бистром суду, и здравом расуђивању.

Са младим Мештровићем, кад свршава школу, почиње раздобље развитка југословенске умјетничке ренесансе. Код неколицине наших ликовних умјетника осјећа се јасно уплив Мештровићев. Он се јавио у Бечу за вријеме такозване »бечке сецесије«, и ту се његова темпераментна природа испољила поглавито у изливу нацијоналног херојизма; он је својом наглом појавом фрапирао читаву европску умјетничку јавност. »Од овог ће младића бити нешто изванредно!« — клицао је један његов професор; и није се преварио. Тај генијални младић освајао је редом гледаоце и критичаре, те се о њему и његовој умјетности писало толико да већ постоји читава литература. Али, нека други даду синтезу ове велике и загонетне душе, ја само пабирчим по винограду својих успомена, да додам понеку црту за портрет овога свјетског великана.

Кад би Мештровић долазио о празницима к својима у Отавице, увијек нас је нечим изненађивао. Били су то његови нови радови, које је доносио, или код своје куће моделирао, или у дрво резао. И како сам од самог почетка пратио његов умјетнички развитак, тако сам одговарао онима који би ме о њему запиткивали, тумачећи његове нове снове и нова стварања, која су и мене непрестано изненађивала својом снагом и својом свјежином. Карактеристичне црте његове умјетности врло су изразите на његову Милошу, на споменицима Марка Марулића и Гргура Нинскога, па будући да је за те своје изразите вајарске типове црпао из реалности и живота, то би чешће за великих сајмова и пазарних дана самном ходао међу народ, гдје је гледао и запажао типове расне снаге, орловских носова, високих чела, крепких чељусти и раскошних брчина, за којима би ходао по Дрнишу као Лионардо по улицама Фиренце за особама на којима би опазио што особита у очима или у власима. То што је видио чувао би у души, док не дође час да повјери дрву или камену.

Пусто слободно вријеме пастирско испуњено је пјесмом, фрулом и дрворезом. То је умјетност самоће! Зато су чобани често резбари. Још и данас се чува Иванова бритвица којом је резао мулику (мекани, бијели или бјеложути камен онога краја) петропољског неогена, и моделирао у њој своје прве радове (ту скоро сам их уступио Галерији Умјетности Приморске Бановине у Сплиту). Из тог златног доба понио је са собом у свијет и живот оно богатство својих мотива из планина. MH кад је ходао по планинским путељцима и

342