Nova Evropa

огранцима, и кад је пландовао, биљежио је у срцу своје мисли, које је кашње претварао у бијели камен, по којем га данас читав свијет познаје. Тако је својим ведрим мислима с висина донио свјежа дјела измореном човјечанству. Дошао је из висина и остао је у висинама. Они у низинама га не схваћају, па је и до данас остао туђ многима. Није сваком читљив правопис његове умјетности, у којој се њежне и као перје меке мисли претварају у гранит или у камени уздах. Мако је велик артист, дјела су му етична садржајем, и он смије да етици жртвује своју естетику. У томе има много додирних тачака са Микеланђелом: обојица су и пјесник и кипар и сликар и топли љубавник свога краја. Микеланђело у својим пјесмама спомиње »И тшао, оуе падш 1о« (»гнијездо, у ком се родих«), као Мештровић који се у свом животу и стварању често налази у свом гнијезду, и мишљу живи са својим крајем. А како и не би, кад је овдје у Петровупољу и у Отавицама толико прољетне чари и раскошне љепоте! А онда, онај планински далеки, далеки зов: ој, ој, ооојјј!... који се губи тамо негдје у бескрајност, па ти се чини да уз тијек воде хладне чујеш јеку вјечне ријеке живота. А изнад тога дивног поља, лагано као по степеницама уздиже се висока планина, — тамо гори је чисти анђеоски мир, и у њему извор истине.

У томе миру био је наш млади умјетник често сам самцат, и у тој самоћи на Свилаји — размишљајући о Божјем стварању — покушао је и сам да ствара и моделира. Међу својим првим стварима, дао је Адама и Еву попут Микеланђела, који је наше прародитеље насликао у Сикстинској Капели. У томе Адаму и тој Еви Мештровићевој имао сам своју радост: Ева је била, у мојим очима, епична, а Адам лиричан: она је изазивала, а Адам је био изазван, што је изражено у камену таковом топлином да чисто изазивље и гледаоца. Никако не знам камо су те умјетнине отишле! Мени су остале на срцу.

Упоређујући Мештровића с Микеланђелом, није тешко уочити да су ова два јунака замисли и изведбе слични и по тому што су и један и други уједно сликари, кипари, и неимари. А обоје су рођени у земљама које граниче истим морем, у топлини исте атмосфере и у зони једног темперамента. Обојица највише заволише камен из којега створише камене људе са топлим људским удовима и мислима, оживљујући у њима тегобе људи уморних и бремена живота. Код свих тих њихових пластичних мислилаца човјек сусреће величину и бол, јер је живот и диван и тужан, кадикад пун и радостан а онда опет смијешан и биједан.

Иначе, Мештровић је и хеленска природа, син крша и камена. Са Јеладом имамо једнаку геолошку формацију,

343