Nova Evropa

Петровопоље,

(Замолили смо били Фра Луја Плепела, жупника Петровапоља, к чијој жупи спадају и Мештровићеве (Отавице, да нам за број „Нове Европе“ о Далматинској Загори — последњи од прошле године — напише чланак о Петровупољу. Он нам је тада послао за онај број, дужи прилог — о фрањевцима за доба Наполеона а његов чланак о Петровупољу изишао је у сплитском „Новом Добу“ од 7. октобра 1932, из чијег га подлистка преносимо сада овамо, с незнатним изменама, уз пристанак и по савету писца.)

Петровопоље лежи на подножју Свилаје Планине, између брда Мосећа: и Промине. Броји четрнаест села, од којих су најстарија Бадањ и Градац.

По чијем се имену прозвало »Петровопоље«, разна су мишљења. Једни тврде, на темељу повјесничких података, да се прозвало по имену славног хрватског краља Петра Свачића, који је године 1102 пао са мачем у руци за слободу и самосталност Хрватске, у борби против угарскога краља Коломана. Градић »Петровац«, као и цијело Петровопоље, било је власништво славнога Краља. Други опет тврде, и то на темељу камених натписа које су нашли код цркве на Грацу, да се Петровопоље прозвало по некадашњој стародревној цркви Св. Петра, такођер на Грацу.

По облику слова, тврди се да је црква на Грацу постојала од УШ до 1Х вијека. На истоименој цркви нађени су и разни плетери, »Соломуново« Слово у тропрутасту траку, као и тропрутасти криж сличан онима у крстионици Св. Ивана у Сплиту, из УП вијека, и »ружа«. Најзнаменитије, што се нашло код ове римокатоличке старохрватске цркве, јесте красни оквир, истесан умјетнички у камену, са пауновима раширених репова, са главом окренутом унатраг према грожђу и виновој лози која ниче из калежа. (Паун код погана био је знак неумрлости.)

Око цркве и данас леже огромни стећци, а мало подаље виде се подртине негдашњег бенедиктинског самостана, у којем су становали хрватски бенедиктинци, који међу Хрватима нису само ширили књижевну просвјету, писмо, рачунство, мудрословље, глазбу, вјештине у сликарству, у разним златним бојама, папир (пергамену), тинту правити, и све што треба напредну човјеку, већ су их учили и злато топити, шуме крчити, воћке наврћати, клачине палити, вапно правити, камен клесати, даске и греде пилити, тесле и длијета ковати, сјекире оштрити, крух под пеком пећи, и сваки прибор приправљати, који је за обрађивање и унапређивање земље потребит. Смрћу хрватских краљева почео је пропадати и овај редовнички ред, а с њим су пропали и најсвјетлији докази

351