Nova Evropa

вора, начин расуђивања, и мерило оцењивања, ја сам увек осећао нашега сељака у најидеалнијем смислу речи. Никад се он мени није похвалио својим делима, нити је покретао разговор о другим уметницима тако да би их кудио. Патријархално госпоство тога у манирима мирнога човека било је за мене, човека сељака, онај главни интимни чар. Нека ми Мештровић опрости за ова признања. Изнео сам их као прегршт доказа да оно није била пуста фраза што сам рекао

у почетку, у каквој успомени гледам на ондашње разговоре и састанке.

Ево сам нашао у гомили папирића свој мали џепни дневник. Белешке су оскудне, праве мрвице. Нажалост, онда ми се чинило, у данима белог усијања, да нећу ствари никад заборавити, и да су доста по две речи привезане за датум, па да ме увек подсете свега!

Прелистаћу само време у Паризу 1918. Убрзо по мом доласку тамо, записао сам 13. новембра виђење с Гђом и Г. Мештровићем, који су обоје већ више дана слаби. 16-ог био сам с Мештровићем код Цвијића, ради разговора поводом рђавих вести о Ријеци; 19-ог, разговор о стварима Југословенског Одбора; 21. и 22-ог састављали смо заједно неки политички протест; 23-ег, разговарали смо о његовој изложби, а увече смо поново посетили Цвијића, ради договора о организовању протеста. Децембра 2-ог, Мештровић — у мом дневнику — некуд одлази; чини ми се да је ишао у Швајцарску да се опорави од тешке грипе, где умало није изгубио главу. Вратио се 12. јануара, и првих дана после тога радили смо на једном Апелу Уметника о коме ми је говорио и дао неки текст већ пре одласка, па сам нешто у међувремену припремао. Мештровић је био замислио и повео акцију, да и југословенски уметници дају реч од себе у историјском часу кад Италија, чија нас Це уметност толико инспирисала, пружа руку да окупира и присвоји наше крајеве. Тек што смо је примили у свој дом као госта, она одбија наше пријатељство и зове нас варварима, а из џепа вади Лондонски Уговор као меницу. Мештровић је конципирао тај протест најпре у чисто патријархалном смислу, у облику једне здравице упућене људма добре воље. Тим тоном хтео је символично подвући природну и чисто човечанску правду наше ствари, насупрот обести и сили једне изневерене и суновраћене цивилизације нашег завојевача. На нашем језику, то ми је изгледало згодно и оригинално; у француском преводу, међутим, ово човештво патријархалности, кроз неопходну измену обрта, губило је и од своје свежине, и од концизности и убедљивости. На то нам је обратио пажњу Јован Дучић и предложио је једну

357