Nova Evropa

нову редакцију опет не баш концизну, а полазећи са терена сасвим другог: док је Мештар говорио као да кроз њега говори сељак, човек наше земље, Дучић је — будући да се већ обраћамо у првом реду европским уметницима — пошао са платформе уметника, и овако прилазио савестима њиховим; питаће се, какав су став заузели и какав су глас од себе дали носиоци духа у народима европским у овом страшном Рату, и на свршетку његову, кад се водила борба између духа слободе и духа силе. — ИМ тако смо опет преправљали. Остало ми је у артијама не мање од осам, што наших што француских, редакција овог документа тако интересантног за психологију Мештровићеву. На крају, он је ипак у основним линијама остао код своје првобитне концепције. На концепту код мене стоје ови потписи: И. Мештровић, Ј. Дучић, Ђ. Јовановић, М. Рачки, Т. Росандић, Сл. Воркапић, В. Петровић, Ј. Кљаковић, Б. Дешковић, Н. Јеремић, Н. Марковић, Р. Стијовић, Ж. Јовановић, С. Стојановић, Ј. Косор. Упоредо с тиме, договарали смо се о ново-основаној Југословенској Демократској Лиги, као што ми је причао о својој изложби. Под 15. фебруара, стоји напомена да ми је Мештровић казивао како му странци траже да купе неке радове из Видовданског Циклуса. Стање му није тако да би олако понуду одбио, а опет му је врло тешко разбијати целину тога циклуса и растати се од неких скулптура, пуштајући их чак преко океана. Два дана доцније, он ми изла. же мисао да понуди цео Видовдански Храм нашој држави. »Мој храм је«, рече ми тада Мештровић, »замишљен и рађен као југословенски храм. И шта је природније од моје жеље да он припадне дожуђеној Југословенској Држави. Не бих желео да говорим о вредности оних мојих фрагмената, који су ти познати у томе циклусу. Свет наш и страни видео је нешто у њима и гласио да неког врага вреде. Наша револуцијонарна омладина имала их је често на језику, као докуменат символичан и карактеристичан за стање нашег народног духа уочи војне и великога прегнућа за ослобођење и уједињење. Ти знаш да ми уметници имамо слабост према својим делима, ваљала она или не ваљала, као да су некаква наша чељад, и најрадије бисмо их чували код своје куће. Но будући да морам да их се лишавам, чини ми се да сам дужан својој земљи и својој савести понудити их најпре својој држави. Па тек ако она не пристане да их узме, онда бих се решио да их отуђим у иностранство... За неколика главна дела нуђено ми је неколико стотина хиљада франака. Ја бих цео Циклус Видовдански уступио Југославији за милијон франака. Додао бих томе бисте мог оца, моје мајке, мој аутопортре, и свега би било 59 комада, са дрвеним моделом саме архитектуре храма. Скулптуре су у гипсу, но има

358

параван а