Nova Evropa

ном објективношћу, те приказујући савременост у свом њеном бујном шаренилу. Радикални део руског друштва — а то је била готово цела интелигенција — односио се оштронегативно према независним и оригиналним политичким и друштвено-социјалним назорима, укусима, и симпатијама Тургењева. Буру незадовољства изазвао је роман »Очеви и деца«, јер је друштво у њему видело пасквил против нове генерације, и одлучно је бацало у табор конзервативаца, присталица старог режима, песника и весника племићсковластелинског сталежа. За Тургењева је такав пријем његова романа био потпуно неочекиван; неколико година касније он је писао: »Искључујући, разуме се, односе Базарова према уметности, готово сва његова убеђења — то су моја убеђења«, и даље: »Свуда где у моме роману стоји реч нихилист, она се може заменити речју револуцијонарац«. Да је ова изјава, која баца сасвим нову светлост на овај роман и његова главног јунака, учињена пре појаве самога романа, писац би био избегао многе приговоре и оптужбе. Романом »Дим«, опет, изазвао је Тургењев противу себе незадовољство несамо радикалних него и реакцијонарних друштвених кругова. Али је нарочито оштре нападаје донео роман »Нова земља« (»Нови«); ту су му пре(бацивали удаљење од родне груде, неразумевање руског живота, задаћа и циљева нових струја и покрета. У свим тим приговорима и нападајима, савременици су често прелазили дозвољене границе критике, која се претварала у поруге, задирање у интиман живот и у односе према најближим људима. Одважна отвореност Тургењева доводила га је до оштрих сукоба са свим страначким круговима, а нарочито са либерално-радикалним делом интелигенције, која се одликовала фанатичком непомирљивошћу. Он умало да није доживео тешку судбину толиких оригиналних и талентованих руских писаца (као Н. С. Љескова и А. К. Толстоја), које је либерална критика из истих разлога потпуно игнорисала током дугих година, док им потомство није дало заслужено признање. Либерално друштво Шездесетих и Осамдесетих Година прошлог столећа није никому и никада опраштало независност мисли и мнења, ако су се ови косили са његовим канонизираним идеалима и личностима. Често је Тургењев могао избећи неспоразумима, да је своје изјаве дао раније, а не тек онда кад је стање било већ критично. Али је он хотимично тако поступао, увређен у својој искреној објективности, коју савременици нису могли, а каткада нису хтели, да схвате. Ипак, док је Тургењев био увек апсолутно исправан писац, јер се руководио само уметничким циљевима, један део кривње лежао је на његовим човечанским својствима: његов оштри језик, спремност на поругу,

450