Nova Evropa

горе — она је одраз и резултат интелектуалног непоштења. А пошто се појава појавила, марљиви се интелектуалац већ нашао да напише расправу: »Где је порекло расизма«. Материјал је при руци, а историја — »ташуа vitae« — даће потврду за све: свет је коначно тако стар да за сваку ствар има примера у некој још старијој догодовштини. А колика сласт за вредна научника, интерпретирати ствари »историјски-компаративно«! У ствари, није истина да се историјски даје утврдити порекло расизма. Могу се наћи само трагови и докази, јер изум није нов. Дубоки корен му јеу прастарој нетрпељивости домородаца према странцима уопште, у духовном односу човека према другом човеку који с његовим племеном нема везе, те чије племе неће да узме у заштиту. Појава је исконски психолошко-социјалне природе. На почетку социјалних односа, странац представља плен; а да ли је он човек исте или друге расе, то нема важности. И тај примитивни однос није се изгубио; само што је у ратовима добио организовану форму. Исто се тако није изгубила ни друга социјална и психолошка појава: да социјално јачи, или тек богатији, сматра себе и социјално вреднијим од других баш као да је »богом обдарен«, те јењегова »мисија« да влада и управља а да презире друге јер их категоризира у »ниже«. Странац се, природно, уврштава у ниже класе, јер он дабогме власнику не може бити раван; па како и подјармљени и као »нижи« категорисани домородац има своје свесно »ја«, и жељу да буде на некој вишој степеници, то се странац уврштава у неку још »нижу«, најнижу категорију, у последњи ред. Он је само трпљен, он је парија.

»Расизам« је нарочито измишљено име којим се прикривају оваки примитивни инстинкти људске нетрпељивости. Прастаре бруталности нису излазиле на видик, и нису се истицале, док су власт вршили и примером претходили интелектуално снажни и напредни људи. То је био резултат културе. А резултат је некултуре кад и старе бруталности задобију у свету грађанско право, ма и с помоћу теорије о »расизму«.

Да још једном кажемо: расизам не може бити истином, најмање »једином истином«, јер би пре тога требало утврдити да постоје чисте расе, а тек онда би се могло, оправдано или неоправдано, тражити првенство за чисте расе. Овако се »идеја« клати у празном. А комично је, трагикомично, гледати како они који и сами морају признати да су мешанци од разних раса траже »чистоту« неке своје расе.

Човека формира што му је природа дала, али и све оно у чему живи. Једно се од другога не може оделити. Колики је утицај баш »расе« на формирање појединца, ко то

508

мн ша