Nova Evropa

на историјским изворима и са документима, иако за уметника »никакве документације нису обавезне« (на неким местима наводи документе који нису били познати широкој публици, или нису уопште још публиковани, као например писмо намесника Кавказа Воронцева-Дашкова руском цару Николи II, из године 1915, где овај престарели и искусни државник у очи своје смрти саветује Цару да — у интересу династије и државе — дарује Русији Устав и одговорну владу).

У историјским догађајима и личностима, како рекосмо, Алданов воли парадокс, загонетност, и противуречности. За њега не постоји суд историје, — има само суд савременика. Постављају се питања: 9. термидора — Робеспјер: убијство или самоубијствор Наполеон — генијалност или бесконачан ланац срећних случајева, са несрећом у Русији» И т. д.. Износе се ликови: Фуше — професор богословије и министар полиције свију влада — геније ухађања, смењивања и издаје; Азев — вегетаријанац и издајник и надесно и налево; и у исто време — нежан љубавник; Павле [ — лудак, у исти мах нежна срца и добре душе; Данунцијо — песник и позер; Хитлер — човек од почетка без принципа у политичкој борби, и без правца, — сада вођа маса. Са многим што пише и што наводи овај писац не може се читалац сложити; али, читајући, ипак остаје под хипнозом његове публицистичке и стваралачке снаге. Његова Трилогија почиње прологом, како је један руски племић у ХП веку доспео у Париз: на једној од пијаца баш су спаљивали јеретика и вештицу, »призор за Руса није био обичан, јер у Кијеву нису спаљивали, па су и вешали веома ретко«... »А на овај призор, са висине новосаграђене Катедрале, гледало је једно чудновато биће исплазивши језик — од задовољства... « — и сад, кроз погледе овог чудовишта, ређају се историјски догађаји и њихови творци... Оваке парадоксалне концепције Алданова су, редовно, занимљиве, и буде љубопитство читаоца за оно што ће још казати и написати. Над светом историјских појава влада његова утвара, — чудовиште с Нотр-Даме и »Мислилац« у близини. Тајна оваквог схватања историјских догађаја крије се, вероватно, у расном пореклу Алданова, — он је Јеврејин. Његовим делима доликују познате речи генијалног скептика Еклезијаста: »Мапшаз уагшфаћши еј опима уали ав«. Само што ову »таштину« Алданов износи пред свет интересантно, тако да читалац не може а да не прати с пажњом његове догађаје и његове јунаке. Време, и с временом критика, одредиће и оцениће право место Алданова у књижевности; засада је он веома радо читан руски писац, који ради у емиграцији већ пуних десет година, те који заслужује да му се забележи ова годишњица и пред југословенским читаоцима. Павле Аскоченски.

528

ЈЕ