Nova Evropa

гоша једном брончаном статуом или бустом, која би била постављена на Калемегдану (уз Таушановића и остале), или на којем другом месту, — не значи ли то овог Пустињака Цетињског ставити у музеј» И зашто да се прикупљају прилози поцелом народу, да би се споменик Његошу — који је рођен на Цетињу, и који оличава Црногорца у његову најбољем облику, — подигао у Београду» Нека Београд, и сви други наши градови или крајеви, дижу споменике Његошу, као и другим заслужним синовима и великанима народним, — то је њихова ствар; доста зло, да их још немају! А ако цео народ подиже споменик Његошу, зна се где му је, и где му једино може бити, место. Само, да ли то онда има да буде обичан споменик (спомен-плоча, буста, статуа) као сваки други» — А што се тиче предлога о Ловћену као Нацијоналном Храму, — зар Ловћен, са гробом Његоша на своме врху, није и досад сматран неком врстом народне светиње, или Нацијоналног Храма, и без одлуке данашње скупштинске већине»... Нама се чини, да је ту много срећнија и конкретнија била замисао Њ. В. Краља, да се изради и подигне Његошева Гробница на Ловћену, те изграде путеви и прилази да би врх Ловћена постао приступачнији. Ако то Краљ сам није могао извести због прорачуна (види »Нову Европу« од !. јануара 1925), онда је утолико пре на месту да то учини један народни одбор или Народна Скупштина. Али, и то — по нашем мишљењу — не би био још прави и достојан народни споменик Његошу; или би био тек један део споменика. А прави споменик требало би му подићи, можда, у сасвим другом облику. Ево на шта мислимо.

Бивши црногорски министар Др. Перо Шоћ написао је пре пет-шест година (у »Новој Европи« од 26. марта 1927), предлог о оснивању Словенског Института Црне Горе на Цетињу. Тај је предлог остао без икакова одзива. Данас би се он могао само проширити на тај начин што би се та установа назвала Његошевим Институтом, који би имао карактер једне Академије Наука и Умјетности. У првоме реду би он имао издавати и награђивати дјела која би с успјехом третирала проблеме из области у којима је дјеловао Његош; а затим, то би била једна у ствари Његошева школа, која би имала да његове филозофске погледе и пјесничке визије оживотворава и популаризује, — да их учини народу блискима и да тако допринесе овјековјечењу Његоша. Овај би споменик Његошу био далеко трајнији, кориснији, и значајнији, од онога што га може подићи Одбор у Београду и на Цетињу. Да ли ће се ко хтети и да ли ће се сетити да се позабави овом идејом Мара темом“

ЈЕ се

Шт.

пе EIN A