Nova Evropa

stvo, Ovo ruši civilizaciju Večnog Povratka, otkida dušu од за» dašnjosti, okreće je u pravcu budućnosti, oživljujući veliku nadu u ono što će doći. Tu nema kompromisa, sve Je posečemo, polomljeno, i prekinuto, Ponor i sukob dele dve civilizacije, grčku od moderne, Progres kod mas nije više postavljen unatrag, kao kod grčke vizije života; on se putem velikih strujanja pojavljuje u nadi i u znaku budućnosti, -

Označivši ovako glavne linije, i ujedno bitne osobine grčke vizije života, Tilger analizuje — u posebnim pogšlavljima — čitavu seriju grčkih mislilaca, pesnika, ı mitos4, dajući im tumačenje i olkrivajući njihovu originalnost, Pindar mu Je pesnik granice i mere; Epikur — mislilac sjajne i tragične dekadencije, kad je Grčka, kao i Evropa našega doba, umirala u agoniji svoje »polis« i svoje kulture, edonistički asket koji nalazi satisfakciju života u životu samome, 1 1] uba v, kao i umetnost, kaže Tilger, u svakoj civilizaciji, a naročito u grčkoj, od velikog je mačenja, Grk shvata ženu isključivo kao sredstvo za očuvanje i ovekovečenje rase, dok je ljubav upućena kao objekat jednom drugom čoveku, pa i kurtizani, koja je — pored lepote — падаrema Wduhovitošću ili mteligencijom; čovek ı kurtizana, uzeti i shvaćemi kao predmeti, mogli su дан ljubavniku onu tražemu semzaciju jednog višeg fizičkog, duhovnog, ı intelektualnog, ili тотајпоб, savršemstva, Hrišćanstvo i moderna civilizacija, nasuproi, smatra ljubav kao posed, kao strast, Za Grka je ona trenuina senzacija, ili pijana ekstaza, koja se stalno ponavlja; živi iz časa u čas, ı u svakome času s Jednakom intenzivnošću. Rečju; »Grci su visoko i snažno ljubili, ali nisu ljubili ,ljubav; dok hrišćanski i moderan svet nije ništa više voleo od same „Hjubavi',«

Moderna civilizacija, udaljivši se postepeno od izvora, falziHkovala je klasične mitose: Večnog Povratka, Prometeja, i Odiseja, Sam Niče morao se odreći početnog oduševljenja, zabaciti grčko asketsko shvatanje Večnog Povratka, pa ga — saglasno sa svojim Nadčovekom — protumačiti kao »energetsku funkciju, kao postulat akcije«, Tako se postavila konačna opreka izmedju obe duše dveju civilizacija, izmedju dve vizije života. »U suštini asketska, grčka duša smatrala je svet kao mesto boli, degeneracije, smrti, kao vlast slepe moći, protivu koje čovek ništa nije mofđao, sem da trpi ili: da pobegne... Naprotiv, za modernu dušu, svet je bezgranično polje njene stvaralačke aktivnosti, neiscrpni malerijal, koji njegova stvarateljska moć pretpostavlja, ne da ga pasivno gnječi, već da ба što bolje i što aktivnije savlada i nadživi: dinamička civilizacija, koja je u Faustu, u Prometeju, u Odiseju, u Kajinu, u Zaratustri, svesno ili nesvesno, stvorila svoje titanske heroje,«

Pojam orifinalnosti,u staroj i u savremenoj, odnosno u klasičnoj i u romantičkoj estetici, služi dobro