Nova Evropa

словацима јача веру у Словенство и могућност једне велике словенске књижевности. Пансловенство нашег несрећног Јурја Крижанића, који је дигао свој фанатични глас усред пустиње Рускога Царства, нашло је тек на почетку Деветнаестог Века човека до кога је допро његов одјек, — у лицу јенског студента, Словака Јана Колара, песника »Кћери Славије«, ученика немачке романтике, који је имао смелости да створи словенску аналогију пангерманству — пансловенство. Велики лирско-епски спев »Кћер Ставије«, и Коларова расправа о словенској узајамности, штампани најпре у »Српском Народном Листу« у Пешти, вршили су знатан утицај на све словенске књижевности, нарочито на чешкословачку и југословенску. Колар је својим делом песнички интерпретирао оптимистичка схватања Хердерова о Словенству; али је стварао сасвим по западним узорима.

После Колара, који је пробудио словенску свест и нацијонално самоуверење, долазе Франтишек Ладислав Челаковски и К. Јарослав Ербен, који траже инспирацију на чистим домаћим изворима, у народној поезији чешкој, руској, и српској. Челаковски пише своје чувене »Огласе«, песнички успеле имитације народне поезије, које су имале утицаја на доцнији развој чешке поезије у народном духу. К. Ј. Ербен, који је прикупљао народно благо — приче и песме —, створио је, под утицајем народне песме, своје ванредне баладе (изашле у његовој чувеној збирци »Китица«); у тим баладама, бирајући мотиве у којима се показује словенски и људски карактер јунака, Ербен је дао примере како се уметничка дела могу да створе по примитивним народним узорима. Али први велики чешки песник чистих субјективних осећања, један дубљи и универзалнији Бранко Радичевић, био је Карел Хинек Маха, песник смрти, који је веома рано дошао под утицај Бајронове поезије, пуне страсти, грозе, и освете. Његова је песма »Мај« прва велика тековина чешке уметничке романтике и прва субјективна историја душе и нерава једнога романтичара раг ехсеПепсе. Прво доба романтике дало је код Чеха добре песнике, епску и лирску поезију; али се у њему није развила уметничка проза. Чешку уметничку прозу оснива тек једна велика жена, Божена Њемцова. Хрвући се цео живот с бедом и неимаштином, она је први чешки писац који је дубоко осетио живот у социјалном смислу; иако она још није чист реалист, јер у њену делу има и одвећ фолклора, идеализације и снова, она је свакако претходник реализма и реалистичке сеоске приповетке. У анализи простих људских душа, Њемцова је хтела пре свега да изнесе осећајни живот доброга примитивног човека и његова земаљска обележја. На свом путу за народном душом она је, настављајући рад Челаковскога,

214