Nova Evropa

скупљала чешкословачке народне приповетке и издавала их, не у њиховој првотној форми него прерађене, обогаћене новим мотивима, уметнички стилизоване на начин романтике. Главно дело Божене Њемцове, »Бабичка«, у коме је класичном приповедачком прозом опевала стару мајку и своје детињство, уједно је и класично дело чешке књижевности.

Али романтизам, који је донео Чехословацима обнову народне свести и народне књижевности, дао је и један горак и неочекиван плод: словачки књижевни сепаратизам. Све до Деветнаестога Века, књижевност у Словачкој је и по језику и по духу само далеки одјек чешке протестантске књижевности Шеснаестог и Седамнаестог Века; ту књижевност у Словачкој одржавају, углавном, потомци чешких протестантских избеглица. Прва словачка католичка интелигенција, васпитана на језујитском универзитету у Трнави, почела је (крајем 18. века) борбу несамо против протестантске књижевности него и против књижевног и језичког јединства с Чесима. Католички свештеник-филолог Антоњин Бернолак (1762—1813) доказивао је у својим списима, да су Словаци историјски и етнографски посебан словенски народ, потомци панонских Словена, а та народност се — према њему — требала да манифестује посебним књижевним језиком, за који је он изабрао западно-словачки дијалект. Бернолакова реакција не би, можда, успела, да се доцније, у јеку романтизма, међу протестантским Словацима није појавио регијоналистички покрет, чији је вођа био Људевит Штур (1815—1856), професор на чувеном евангеличком лицеју у Прешпурку. Штур је узео за књижевни језик централнословачко наречје. И поред озбиљних опомена Колара и Шафарика, који су Штура и његове присталице упозоравали нато да ће подизањем словачког дијалекта на књижевни језик ослабити народни организам словачки, сепаратизам је ухватио брзо чврсте корене. Штур је, створивши књижевни језик Словачке, дао одмах и основу новој словачкој књижевности, прогласивши народну песму за једини велики узор песницима. Највећи песник Штурове школе је Ондреј Сладковић (1820—1872), евангелички свештеник (аутор великих епских песама »Марина« и »Детван«).

Обнова Устава (1860) осетила се је у културном животу свих народа у Аустрији. Притисак апсолутизма попустио је, обновљене су политичке слободе, нарочито слобода штампе, основане су нове нацијоналне институције широкога значаја. У то доба (1862) пада полагање идејног и организаторског темеља моћне соколске организације, дело Др. Мирослава Тирша и Јиндриха Фигнера. Чешки патријотизам добија конкретнија обележја: место слепога култа историје, ствара се у свима областима народног живота култ рада за

215