Nova Evropa

садашњост и будућност. У књижевности се, место искључивих узора народне поезије, приступа ширем реалистичком схватању и светским узорима. Мирослав Тирш, професор естетике на Прашком Универзитету, хтео је да популаризује у широким народним масама антички идеал о хармоничном развитку духа и тела, и својим списима имао је знатна утицаја на схватање живота и на уметничко васпитање. Нова књижевна генерација, која хоће да створи уметност у вишем смислу, окупља се око алманаха »Мај« (1858), названа тако по песми К. Х. Махе. Највећи песник из круга т. зв. »мајиста« је Јан Неруда (1834—1891), оснивач чешкога фељтона и позоришне критике, писац који је упознао страни свет, подигао домаћа књижевна мерила, али који није постао епигоном Запада, јер се није удаљавао од свога завичаја. Његове мисаоне и полетне »Космичке песме«, у којима је тражио аналогије између небеских тајна и људског ума, нису биле запреком да пише своје топле реалистичке жанр-слике »Малостранске приповетке«. У своје доба прецењиван, данас опет потцењиван, иако се његовој пенушавој дикцији враћају неки млађи песници, други велики песник ове генерације био је Витјеслав Х а ле к (1835—1874), који пише лирику у којој опева нежну љубав и природу; он је написао и неколико већих бајроновских лирско-епских композиција, и низ историјских драма у стиху, под утицајем Шекспира, али без песничке и психолошке снаге правог драматичара (међу његове успешније драме спада и једна с мотивом из српске историје, »Краљ Вукашин«). У приповеци, путопису, и уопште прози Халековој осећа се склоност к реализму.

Борба Чеха за политичку аутономију и за народна права имала је, после 1870, утицаја и на генерацију песника који се тада јављају као опозиција према космополитском правцу Неруде и Халека. Нови песници, међу којима највидније место заузима Сватоплук Чех (1846—1908), траже да се књижевност врати нацијоналним, чешким и словенским, мотивима, да обрати пажњу политичким и културним идеалима и проблемима Словенства. Сватоплук Чех, у својој поезији, епској и лирској (нарочито у »Песмама роба«, које је на српскохрватски превео Алекса Шантић), хоће да подигне народну веру и свест, да пробуди »свето одушевљење«, јер — према њему — »слаб је само онај који је изгубио веру у себе, а мален само онај који има мале циљеве«. Поводећи се за Хердером и Коларом, он верује да ће Словени ослободити човечанство, спасти га социјалних окова, и подигнути морално. Писци историјских романа, који ће наставити тај рад, ушли су у чешку историју, истина, такође с патријотском тенденцијом, али и с радозналошћу историчара који оживљује прошлост, једни с помоћу живе романтичарске фанта-

216