Nova Evropa

ритмом прилагођен осећајном тону песме. Овај декадентски смер, коме је неко време припадао Антоњин Сова, одвео је чешку поезију у крајњи индивидуализам, у перверзни култ свога ја и у мрачне регијоне аутоанализе. Декаденти су се окупили око »Модерне ревије«, коју је (1894) покренуо критичар Арношт Прохаска, а у којој су као песници имали главну реч Јиржи Карасек и Карел Хлавачек. Јиржи Карасек, ђак Пшибишевскога, аутор је читавога низа песничких збирки, романа, и литерарних есеја; у центру његова песничког дела је уморни и болесни човек с краја Деветнаестог Века, који је стално на рубу између сна и јаве, добра и зла, љубави и мржње, лудила и разума.

Симболизам, који је најпре пропаговала »Модерна ревија«, нашао је свој најдубљи симфонијски облик у поезији Отокара Бжезине (1868—1929), који без сумње спада и међу највеће песнике што су их уопште Словени дали. Његов симболизам не садржава ничега чулног, он је стално у мистичкој области визијонарства, у великим перспективама макрокозма, на тајним изворима из којих струје нови животи, нови облици, нови светови. Снагом имагинације Бжезина је, доцнијим својим збиркама, личну драму претворио у драму космоса, пратио њене перипетије, њен циљ и смисао, и откривши вечно кружење живота, место негације запевао (у својој последњој збирци »Руке«) химну раду и љубави свемирској, песму о мистичној сарадњи милијона у васељенској хармонији. Као мисаони песник великога стила, Бжезина је у својој поезији изградио један доследно монистички поглед на свет. Другим и друкчијим путем него Бжезина бежао је из окриља својих декадентских почетака песник Виктор Дик (1877—1981), који је од болесне субјективистичке поезије постепено прелазио смелијим осећајним ставовима, иронији и оштрим социјалним инвективама, ослобађајући се и у формалном погледу све више кићености те тежећи једноставности стиха и израза. Као лирски и епски песник, Дик је (нарочито за време Рата, у збирци »Или«) дао највернији и најнепосреднији израз чешког револуцијонарног нацијонализма; у својим романима, пуним политичких алузија и алегорија, он је настојао да опипа пулс чешкога друштва, док његове драме (међу којима се истиче »Опамећење Дона Кихота«) имају и песничке лепоте и дискретне драмске сугестивности. Посебно место у савременој чешкој поезији заузима Петар Безруч (Владимир Вашек), песник који је опевао нацијонално изумирање, социјалну беду и револт остатака чешкога народа у тјешинском крају у Шлеској. Безручеве »Шлеске песме«, попут народне поезије, нису израз личнога бола него потмули тутањ земље, глас из дубина шлеских рудника.

221