Nova Evropa

Чешка Модерна, т. ј. књижевност коју носи т. зв. Генерација Деведесетих Година, видели смо, има своје најбоље таленте међу лирским песницима. Роман Модерне представља Ружена Свободова, жена велике духовне радозналости и смисла за живот, која је у својим делима схватила љубав као свемоћну моралну снагу која човека диже. Р. Свободова је написала и књигу путописних скица »Боје Југославије«. Први модерни чешки драматичар јачег замаха је Јарослав Хилберт, који се крајем прошлога века појавио с ибзеновским драмама, а онда прешао на драме снажних личности које се боре са својом мишљу. Хилберт је и данас најактивнији чешки драматичар. Генерација Деведесетих Година, која је створила чешку Модерну, имала је необичну срећу што је на њен развој могао да утиче O. К. Шалда, литерарни критичар европског мерила, који је створио модерни чешки критички стил, донео ново дубље и свестраније гледање на уметничко дело и на писца који га ствара, увео нову критичку терминологију и освежио језик. Његова књига критика »Борбе за сутрашњицу« била је одиста оно што јој каже наслов; Шалда је у њој иступио смело и убедљиво за нову уметност, развио питање о односу уметника према моралу, према народу, писао о суштини стваралачког акта, и први нагласио важност форме која у односу према уметничком материјалу има функцију организатора. Словак Јан Краско пренео је, из Прага, симболизам и у словачку поезију и стао на чело словачке Модерне. Музикалност стиха и суморна анализа личних немира карактеришу Краскову лирику. Доцније, вера у будућност народа унела је неколико радосних акорада у његову поезију. Од осталих словачких песника најзвучније име је стекао Мартин Разу с, који се истакао својом дубоко-патетичном поезијом љубави према родној земљи; спевао је и неколико програматских песама о јединству Чеха и Словака и њиховој заједничкој будућности. После ослобођења (у збирци »Камен на међи«) он се разочаран вратио словачком културном и политичком сепаратизму.

У првој деценији Двадесетога Века, када је престао »бол с краја столећа«, променила су се схватања и у књижевности. Место индивидуалистичке медитације, анализе болесне душе, јавио се интерес за душу масе која носи појединца, јавило се ново социјално осећање, шири и дубљи витализам. Овај нови поглед на живот и поезију, који су наговестили талијански футуристи, у Чешкословачкој проповеда први Станислав К. Најман, некадашњи декадент и анархист, а сада песник вере у цивилизацију, обожавалац масе, покрета, природе, и чулне лепоте. За Најманово гесло »Живео живот«, и за његов хвитменовски слободни стих, ухва-

222