Nova Evropa

тили су се готово сви млађи песници, тако да су Најман и Фр. Шрамек, који су преживели рат и опевали чешкога ч0века у њему, постали вође и главни узори млађе песничке генерације после Рата. Они који су пошли за Најманом хтели су, с много поуздања у се, да стварају нову пролетерску културу (»пролеткулт«); а они који су се угледали на Ф. Шрамка, нису могли да се одушеве техничким униформисањем човечанства него су на развалинама цивилизације хтели да се врате телу, да прослављују чулни живот. У Шрамекову снажном роману (»Тело«) дана је симфонија те телесности, чулности која носи живот и витла га само својим снагама. Утицају ове школе примитивистичког витализма припадали су, у појединим перијодама свога стварања, и велики лиричари модерне чешке поезије као што су: Карел Томан, Петар Кшичка, Јирши Махен, Отокар Тхер, а доцније и млади моравски песник Бартош Влчек. Међутим, на књижевнике јачег церебралног типа рат је друкчије деловао; он је био негација културе и негација живота, и бацио је своју тешку сен у душе оних који су га проживљавали исто толико интелектом колико и осећањем. Рат, фронту, и позадину, унели су у своје књижевно дело, и приказали га много пре него што је т. зв. »ратна литература« дошла у моду с појавом Ремарка, чешкословачки писци: Рихард Вајнер, Чапек-Ход, Јарослав Хашек (»Добри војник Швејк«), М. Мајерова, И. Олбрахт, Ч. Јержабек, Карел Нови, и легијонарски писци Јозеф Копта, Рудолф Медек, и Јанко Јесенски, а нарочито млади Словак Мило Урбан, који је у свом крепком роману »Живи бич« дао слику словачког села у рату. Карло Чапек, данас по својим драмама и путописима у свету најпознатији чешки књижевник, вођа је т. зв. »прагматистичке« генерације која се из песимизма, у који је терана страхотама Рата, спасла скоком у релативизам, филозофију живота која дозвољава мирну аналитичку перспективу. Карло Чапек је таленат многострук, духовно веома радознао и смео, — и зато улази исто тако лако у најсуптилнија метафизичка питања као и у филозофију дневног живота, у дубоко конструјисану социјалну утопију као и у обични репортерски или детективски случај. Чапекове драме »Лопужа«, »Р. У. Р.«, и »Ствар Макропулос«, и код нас су познате и приказиване. И по слави и по таленту, Чапеку је сличан Франтишек Ланг ер, аутор »Камиле кроз иглене уши«, »Периферије«, и »Фердиша Пишторе«, драма које су приказиване на свим европским позорницама. Драматичар који се повео за Чапеком и Лангером, али остао претежно у локалним прашким приликама и проблемима, је Едмонд Конрад (чија драма »Квочка« почиње да крчи себи пут у иностранство). Експресијонистичку драму, с оштрим кон-

223