Nova Evropa

Чехословаци и Средња Европа,

Нема сумње да је културна и политичка улога чешкословачког народа у Средњој Европи условљена неким географским чињеницама. Земље овог народа се налазе у средини између порајнске индустријске и подунавске аграрне Средње Европе, оне везују Запад с Истоком, преко њих води пут из северне Европе у јужну Европу. Сама Чешка, опкољена планинама, као нека тврђава доминира околним земљама; зато је Бизмарк и могао рећи, да је господар Европе онај ко има Чешку. Поред ње имамо Моравску, која је као нека велика цеста којом су за сеобе пролазили народи из Закарпатја у Подунавље. Само чешкословачко тле нагнуто је на северозапад и на југоисток, док су границе отворене: поречје Лабе отвара пут чешкословачкој трговини према Хамбургу и Атлантском Океану, а поречје Дунава (Мораве) у јужну и источну Европу. Тако је ова земља отворена утицајима Запада и Истока; Масарик је, зато, рекао: »Ех ошепје lux, али и ех оссездетфе: цела наша историја и наш географски положај позивају на ову синтезу«. Према томе је и савремена чешкословачка политика условљена географским положајем земље и народа.

Међу малим народима, настањеним у зони малих народа између Немаца и Руса, Чехословаци играју водећу улогу. У време Светског Рата, ствар малих народа водили су на Западу Чехословаци; они су изнели Савезницима план о новом уређењу Средње Европе, они су творци нове Средње Европе. После Светског Рата, чешкословачка конструктивна политика основала је блок малих држава, који је чувар реда и мира у Средњој Европи. Али несамо данас, него и у старија времена су Чехословаци чешће играли најважнију улогу међу народима Средње Европе. Тако је већ први важнији Рихов владар Растислав својом ванредном дипломацијом и храброшћу, шездесетих година 1Х века, ујединио под собом Словене од Дунава до Балтика. Борећи се против франачког универзализма, с потпором папе Хадријана П, Растислав је својој држави дао био и самосталну нацијоналну словенску цркву. У Риму се у то време мислило на раставу Цркве од Државе, хтело се основати словенску провинцију Св. Петра, т. ј. Риму директно подређену. Када је, заслугом Прибине, остварен мост између северних и јужних Словена, Растислав је мачем ујединио Словенство, а Методије — као сремски надбискуп — духовно; из Срема је још могао деловати и на Бугаре. Трагика је, што је ова велика Растиславова тековина набрзо после његове смрти услед неразумевања његова наследника пропала, а касније још што су

195