Nova Evropa

нову реалност и сарађује на њену изграђивању такорећи још пре но што се родила. Потпуно другим, тешким и незахвалним путем иде уметник вечног тихог препорођаја, Рудолф Дејл, сазрео у уметничком стварању фигура које су дубоко закотвљене и теку са привидним самоподразумевањем стечене сигурности. Своја остаје, челична појавом и гласом, трагична Леополда Досталова, ледена »Хеда Габлерова« и узвишена »Елина Макропулос«, али пре свега незаборавна, демонска, разорна »Електра«, коју је учинила једним од највећих дела у чешком позоришту. Експресијонист гестом и песник срцем, најрускији чешки глумац Бохуш Закопал, своју топлу човечност улева у сваку форму и растапа је на овој нарочити мелодички тон.

Поред генерације што су је водили ови најтипичнији од њених чланова, ново позориште нашло је и нов нараштај глумаца: Видра и Војта, Веверка и Коваржик, Иблова, Пачова, Врхлицка и Карен, и многи, многи други, међу којима је у последње време засјао, нажалост и сувише за кратко време, генијални таленат незаборавне Јарке Хоракове. о, је кенерација која већ делом није познавала натурализам (што 10] доцније, при прелазу ка цивилизму, донекле недостаје!), генерација новог смеха и новог плача, као да је већ рођена са новим нервима, чак и са новим телима; тип: Видра. Вацлав Видра имао је већ свој експресијонистички гест и корак пре експресијонизма, Ана Иблова навалу своје драматичке узрујаности, Роман Тума своје експанзивно узбуђење, а Јарослав Војта своју грубу, дуборезачку примитивност, лишену сваког украса, Франтишек К оваржик своју митску преобилност гласа, свој животињски елан и своју инсекатску суптилност; а Беджих Карен своју модерну заповедничку сталоженост, свој телефонски тон и мускулозну реалност, своје »таЊег ој Таск«. Иронички авантуриста Карел Вавра доноси свој резигнирани гест, хумор своје скепсе и неизмерност својих нерава; Карел Достал своје чудно, сухо једињење мистике и рацијоналности, филозофску замишљеност и критички сарказам, док се високо интелигентни и уједно чулно рафинирани Едуард Кохоут, од деформативних карикатура па преко просте чистоће развија у херојско-трагично ефебство Хамлетово. Уметник пијанисима и контура оштрих и облих истовремено је Еуген Визнер, са својим склоностима ка гротески; Јиржи Штајмар, необично израђен и окушан глумац, успешно влада врло разноврсним областима; Франтишек Роланд и Зденка Балдова, сваки на свој начин »етјал«! (еггђ]е« спонтане комике; Јармила Кронбауерова, модерна појава типског нормала, симетрична и глу мачки многострана; Ружена Насковаи МаријанНе

244