Nova Evropa

чујемо за оваки коментар оригиналног текста и кад се замислимо о њетовим изворима! Требало би овим издањима посветити више пажње, те бар сад о двадесеттодишњици Атентата бранити образ Принципа и другова, који су својим држањем на суду задужили и Србију и Југословенство, како сам то показао још 1925. Ето издат је стенографски записник, по жељи Ота. Кестерчанека, и пред најширом јавношћу, — само друкче него што је он то очекивао!

»Нова Еврона«, која је од свог почетка (1920) много својих страница посветила овим питањима, објављујући више значајних чланака и знатан документарни материјал из прве руке, доноси ево — поводом двадесетгодишњице од Атентата и Процеса — нове податке и нове моменте у испитивању одговорности за Рат, ограничујући се углавном на изношење и објашњавање самих докумената (од којих су факсимила такођер у нашим рукама). Писац овога чланка обећава да ће нам послати још неке веома занимљиве и важне ствари на које је наишао радећи већ годинама на једном повећем делу у којем би приказао политички живот Босне и Херцеговине под бившом Аустро-Угарском.

Уредништво »Нове Европе«.

=

У образложењу осуде против окривљеника у Сарајевском Атентату, а и у многобројним написима и расправама о одговорности за Рат, уписује се у грех бившој званичној Србији, да су на граници Србије и Босне извесна званична лица Краљевине Србије омогућила атентаторима прелазак у Босну. Немогући ни једним конкретним доказом утврдити учешће званичне Србије у организовању и извођењу Сарајевског Атентата, наведени моменат истиче се у осуди као један од најважнијих. У целокупној полемици, која се је до данас водила по питању ратне одговорности, наш је став био увек дефанзивног карактера, иако је било од неопходне потребе да се изађе насреду са чињеницама, којих се не требамо бојати, те које ће приказати какво је било држање аустроугарских власти у вези са прелазом атентатора у Босну и са извођењем самог Атентата.

Није циљ ових редака, да настоји било у чему поткрепити извесне тврдње, да су власти бивше Аустро-Угарске желеле смрт, да су ишле на руку уклањању у извесним круговима омраженог престолонаследника Фрање Фердинанда, него нам је циљ да се утврди доказима, да су аустријске власти биле криве што завера противу Престолонаследника није на време и без великих потешкоћа откривена, те тиме онемогућен Атентат. -

269