Nova Evropa

настава, треба да пређе у сферу приватне делатности појединца. Ако желите спасти Државу, морате укинути колективистичку државу, коју нам је дао у наслеђе рат, и вратити се ка држави манчестерске школе.«

Овој либералној концепцији било је суђено да се касније, под утицајем нацијоналистичких доктрина и у складу с новом фашистичком ситуацијом, развије до најпотпуније негације појединца и његове слободе; било јој је суђено да се изроди у оно обожавање Државе које је заједничко свим диктатурама: руским бољшевицима, талијанским фашистима, и немачким нацијонал-социјалистима.

По новој теорији, која се нарочито афирмисала после 1925, појединци и социјалне групе сасвим су жртвовани Држави, која свима заповеда, све апсорбује, и задовољава све потребе. Појединац ишчезава пред свемоћи државе: све индивидуалне и колективне енергије нације подређене су власти Државе. Држава контролише све силе које делују у срцу нације: политичке силе, као и силе моралне и економске. »За фашизам«, писао је Мусолини у чланку о фашистичкој доктрини (који је објављен у Талијанској Енциклопедији), »Држава је апсолутно пред којим су појединци и групе само релативно... За фашисту све је у Држави, ништа људско ни духовно не постоји нити — а fortiori — има какве вредности изван државе... Народ не ствара Државу, — напротив, Држава ствара народ...« Држава, »као универзална етичка воља«, ствара право: »Фашистичка Држава, најузвишенија и најмоћнија форма личности, јесте сила која обухвата све форме моралног и интелектуалног живота човекова... Све у Држави, ништа против Државе, ништа изван Државе«, — то су девизе које је већ године 1927 Мусолини дао фашизму. Он је изјавио, да је фашизам »чиста, кате горичка, и дефинитивна антитеза« либерализма, демокрације, парламентаризма, социјализма, и суверености народа, »речју, фашизам је антитеза целе оне масе бесмртних начела из 1789 године«. Цела нова организација Талијанске Државе инспирисала се овом доктрином. Роко (Коссо), бивши Министар Правде, стваралац великог дела фашистичког законодавства и у исто време један од најзначајнијих теоретичара Странке, дао је најпотпунију синтезу ове доктрине. »Изразита формула Емануела Канта: — „Човек је сврха и не може се понизити на улогу средства'«, рекао је он, »изокренута је«; »појединац се, према фашистичкој концепцији, не може сматрати као сврха друштва, он је само средство... Да дође до остварења сопствених циљева, друштво се мора служити појединцима као средством... За фашизам је појединац замишљен као орган или као инструменат социјалног интереса; то је инструменат који се употребљава уколико и

372