Nova Evropa

мачке трговински биланс битно мјења; док је раније био за неколико стотина милијона динара пасиван, сад постаје активан. Године 1983 та активност износи 92 милијона; године 1984 — 101 милијон, а у првом кварталу ове године 31 милијон.

Ако сад узмемо у обзир, да ми извозимо аграрне продукте који се обично плаћају у готову, док повлачимо продукте индустрије који се плаћају касније, онда је јасно да је наш платежни биланс према Њемачкој за нас још и далеко активнији него што то изгледа према трговинском билансу. У клирингу са Њемачком, стога, наш салдо износи већ пар мјесеца нешто испод пола милијарде динара. Наши извозници, док дођу на ред да им се исплати њихово потраживање, морају данас да чекају већ девет мјесеца; а тенденција је да се то чекање још и продужи! Дакле, стицајем прилика, наши извозници аграрних продуката морају да кредитирају Њемачку мјесецима. Додуше, њемачки увозник наших аграрних продуката плаћа одмах протувриједност увезене робе, али у маркама на сабирном рачуну код Рајхсбанке, па наш извозник долази до тих новаца тек од оних динара које наш увозник њемачке робе полаже на збирни рачун наше Народне Банке. Наш увоз из Њемачке износи данас највише око пола милијарде динара; према томе, наши извозници мораће чекати још и дуже, у будуће, него што чекају данас.

Шта је, међутим, навело Њемачку, да сада у толикој мјери купује нашу робу» — Углавном, девизне потешкоће. Многе артикле које је досада куповала нарочито у прекоморским крајевима, купује она сада код нас. За куповину у многим државама потребне су стране девизе, да се та роба и плати, док за куповину из Југославије те девизе нису потребне, будући да Нијемци плаћају у Југославији купљену робу само маркама које полажу код своје Народне Банке. Тако Њемачка данас купује код нас несамо кукуруз и бакар, што је куповала и раније, него и конопљу, лан, поврће, и многе друге артикле. Чак и полуфабрикате. Њемачка је повлачила од наших предионица чак и знатне количине памучне пређе, јер би памук морала да плаћа девизама; услијед тога смо ми извјесно вријеме девизама куповали памук, а пређу "извозили у Њемачку, и онда чекали мјесецима док добијемо протувриједност. Наравно да наша девизна ситуација није дозвољавала овакове експерименте, па смо такове трансакције морали обуставити. Њемачка је данас вољна да купи готово сваку количину наше робе, нарочито аграрних продуката; али само плаћањем у клирингу. То значи, чекати већ годину дана; и поред тога, то значи преузети на себе ризик девалвације марке. А сва је прилика да ће се ово и извршити, јер Њемачкој не може конвенирати да она сама остане при

168