Nova Evropa

Вођа њемачког народа обара се на Версаљски Уговор. Тај је уговор територијално осакатио, а материјално исциједио, њемачки народ. Међутим, господарско пропадање Њемачке није се могло зауставити на границама њемачке домовине. И остале су земље морале осјетити зле посљедице једне неразумне политике. И да би се народ спасао од тешких посљедица материјалног пропадања, и од страве коју вуче са собом велика незапосленост, требало се је утећи систему аутаркије и планског господарства. Хитлер је додуше противник оваког затвореног и присилног господарења, али му је такав систем наметнут већ тим што га и остале земље и државе пуном паром заводе. Није разборито када се индустријске земље присиљавају да форсирају одгајање аграрних производа и сировина, или чак и умјетних сировина, а опет с друге стране када се аграрним земљама намеће присилна индустријализација. Наравнија би била измјена добара између једних и других земаља. Исто је тако и планско господарење један сумњив потхват, који бирократизује народну привреду и онемогућује изљеве стваралачке приватне иницијативе. Вођа види и у томе опасност, што се с планским господарењем заводи систем просјечности, а одузимље могућност господарског одабирања бољега и уништавања слабијега.

Тежину аутаркије сигурно осјећа и наш народ. У томе бисмо се могли сложити са њемачким Канцеларом. И код нас постоји мода форсирања неке индустрије; а да се створена и одржи, давају јој се велике полакшице. Та индустрија међутим није наша. Она је већином трансплантација туђих стројева, унос страног капитала, и нама непотребних стручњака. Та је индустрија на штету нашег пољопривредника и малог човјека, малог обртника и занатлије. Она неправедно искоришћује 90% цјелокупног нашег пучанства. Овакова индустрија и увезени туђи капитали испијају најбоље сокове радиности овог народа, а ову земљу претварају у туђе колонијално добро. ИМ ми се томе злу морамо одупријети. Слобода нацијонална значи првенствено економску независност. Овај је народ крварио за своју нацијоналну слободу не зато да У својој кући робује оној невидљивој руци која опрезно и сигурно стеже око њега обруче економског ропства. Ми смо и раније износили наше мишљење: да се Југославија мора развијати у правцу сељачке задружне државе. У таквој држави треба уздизати стваралачке снаге из организована сеоског дома, који ће, осим својих земаљских производа, изводити и већину других потреба за себе и остало грађанство с помоћу своје усавршене кућне индустрије. Ту, у томе дому, у заједници домова, у сеоској задрузи, мора своје упориште наћи наша економска независност. Организована сеоска кућа покриће већину потреба и градског и сеоског

159