Nova Evropa

за своје властите пропусте и грешке, оптуживао своје другове и сараднике, видећи себе увек неприскосновена и на правом путу а све друге ситничаве и спремне да му напакосте. Док је он на челу Сељачке Странке у Далмацији, покрет је »идеалан«; а кад се повуче, или кад не може више, онда су »гробари« исти они људи који су, док су били уз њега, чинили покрет идеалним и водили годинама, и он се свади с њима, а позива се на сведочанство мртвих! Он се одазива драговољно позиву, да буде међу оснивачима »Нове Европе«, и прима понуду да води групу »Нове Европе« на Загребачком Конгресу; али се одриче и вођства и »Нове Европе«, чим отуда падне неповољна реч противу његова држања и рада. Па му ни то није доста, него — гледајући унатраг — он и ту види себе као великог и идеалног »вођу«, а »Нову Европу« као нешто сићушно и незнатно, да би човек чисто помислио. да је он — Др. Смодлака — остао увек на мегдану и на истој линији, од Рата наовамо, кроз шеснаест година, а да је »Нова Европа« врдала тамо-амо, мењајући друштво и правећи »неполитичке« компромисе са својом савешћу и са пок. Пашићем, да напокон завапи онако очајно о уласку у једну владу, ако је дебото дође воља!... Јер одиста, маколико да се не желимо лично истицати, не можемо а да се — на очиглед оволико лепог мишљења о себи а ниподаштавања других — не запитамо: шта је то тако велико што је за народ урадио и постигао Др. Јосип Смодлака, а шта је то тако страшно што је општој ствари скривила »Нова Европа«, да се он пред њом толико испрсује и над њом осећа тако узвишенг... Међутим, не ради се само о Дру. Смодлаки и »Новој Европи«; па ни само о Дру. Смодлаки према свим његовим ранијим друговима и истомишљеницима (укључујући ту и Мештровића), са којима се он сада на овај начин објашњава и обрачунава. Да се само о томе ради, имали би можда право они наши пријатељи који се чуде, што толико простора дајемо овој полемици, и што се међусобом свадимо, док толики полутани и шарлатани испливавају на површину јавног живота, а време бесповратно пролази. У истини, нека мало боље погледају, — уочиће и они да ствар има и другу страну. Није Др. Смодлака једини политичар овог типа код нас, једини »вођа« демократских покрета који себи умишља да се све само око њега врти, да с његовим приступом покрет постаје »идеалан« а с његовим одступом пада и пропада. Тај тип политичара код нас цвета и успева навелико, и можда ништа не тумачи боље невоље и тешкоће наше унутрашње политике него баш оваки »вође«, који су узели монопол на политику и на јавни рад у држави, па не дају ником другом ока отворити. Да ли је потребно да именујемо и друге оваке Смодлаке из последњих шеснаест година нашег политичког

214