Nova Evropa

da su on i Vlada jedno, JRZ drugo, a Skupština eventualno treće. On bi hteo da mu na reč verujemo, da se on i njegova dva druga u Vladi faustovski bore sa dve, pa i tri, duše u svojim grudma, čas kao neutralni ministri Jugoslovenske Vlade, čas kao glavni organizatori JRZ, a onda i kao odgovorni faktori prema Skupštini, koja je doduše izabrana pod starim režimom, pa ih ne obavezuje ni na što, ali u čijem bi predsedništvu — »nema sumnje« — ipak bilo prijatnije videti ljude »sa kojima možemo lalkše da radimo i sa kojima se možemo lakše da sporazumemo«, Ne odričemo okretnost i borbenost G. Dru, Stojadinoviću, ali se bojimo da precenjuje poliičku »taktiku« na štetu same stvari; a me možemo da uočimo дајекоvidost ni sa njegova ličnog gledišta, kad tako svojski i s tolikom energijom radi na uskrsavanju Radikalne Stranke, tako je više nego sigurno da ga ova — Jednom uspostavljena i opet na čvrstim nogama — neće nagraditi za trud, niti mu oprostiti što ju je u dva mavrata izneverio; ta u njoj već sad igraju veću ulogu nesamo Miša Trifunović i Velizar Ninčić nego čak i Lazica Marković! A da li će Dr. Korošec i ovaj put zadržati uza se svu svoju vojsku, koju prevodi u radikalski tabor, samo zato što misli da će sad ovako najbolje zaštititi specijalne slovenačke interese, ma i po cenu izneveravanja svakog prirodnog principa, to ćemo tek da vidimo. Za G. Spahu je sad već Jasno da će — mapustivši opoziciju, da bi u neprirodnoj kombinaciji sa pravoslavnim radikalima i klerikalnim Slovencima pomogao svojim Muslimanima, — izgdubiti dobar deo svojih jednomišljenik4, alto me 1 samo vodjstvo u narodu.

Ipak, kako rekosmo, vodje današnjeg režima uočili su bar neposredni cilj za kojim idu, te knče put prema njemu, a možda i sami veruju da time stvaraju »atmosferu stišavanja ı pomirljivosti«. Kod opozicije, medjutim, ne vidi se da s uspehom radi ni u smislu neke neposredne zajedničke akcije, a još manje za neki daleki cilj koji bi doveo do radikalnih izmena, zbog čega ju Je narod izneo na izborima i poklonio joj poverenje, Ili se mi, možda, varamo, kad mislimo: da je narod — podjednako, u Hrvatskoj i u Srbiji, kao u Dalmaciji i Vojvodini i Bosni, — glasao onako odvažno ı jednodušno za opoziciju zato što mu je dodijalo ono što je dosad bilo, te što mu je ona obećavala da će srušiti sve što ne valja pa stvoriti nešto novo i bolje? Bilo nam je žao, pre tri meseca, što ne videsmo da u izborima udružena opozicija pristupa odmah izradi svoga programa; ali sad se bojimo, da je otišla još i dalje u neznanju onoša što hoće i što bi imala da radi, jer emo, na jednoj strani — u Srbiji i Vojvodini — glože se medjusobom, a na drugoj strani — kod Hrvata — vodje se upuštaju u razgovore čak i sa radikalima, ikoji im naravno — po svom starom običaju — nude saradnju i obećavaju kule po vazduhu ı — »Mar-

338

ве те