Nova Evropa

дигла дрека на »повампирену аустријанштину« и на »црножуте«. У тој замућеној атмосфери Уставотворна Скупштина донијела је Видовдански Устав. Устав је тај порушио и прегазио све постојеће границе; скучио је и повезао вас државни и политички живот уз Београд.

На тој замишљеној широкој плохи нестајало је, из дана у дан, оног ранијег идеалног и пожртвовног југословенства. Њега су отјерали закупници власти, који су вијорили високо заставама, да би народ завели и обманули; који су народ кљукали патријотским фразама, да би тако лакше његове погледе скренули на умишљене непријатеље земље, а себи осигурали могућност слободне расподјеле народне имовине и течевине. Једнога дана, када се открију све књиге и сви папири, сви ће се запрепастити од чуда пред сазнањем: за колико је ова наша земља опљачкана и ко је све судјеловао у том нечасном послу. Након десет година такова плодног рада и дубоког орања, установило се је, да су старе границе чвршће него што су биле икад прије, и да су се људи утаборили под својим народним заставама, како би што лакше одбранили своје огољеле животе, своју част, и своја добра. А онда се је »раскопчао лајбец«: године 1931 покушало се је с ауторитативном влашћу. С којим успјехом2

Шестојануарски Режим дочекан је у земљи с неким олакшањем, а понегдје и с великим надама. Наде су се убрзо расплинуле. Прави су се домородци забринули. Земља је пала у руке људима који су је прије тога — за вријеме од десет година дана — очито гурали у пропаст. Стога је добро примијетио Др. Никола Стојановић (у својој студији »Наша Политика«), да се прави узроци неуспјеха добронамјерног Шестојануарског Режима имају тражити у избору људи, који су били позвани да помажу тај режим и да преузму сву одговорност у управи са земљом. Истина је права, да ти људи нити су били толико пожртвовни да се повуку, када је њихова присутност постала штетна, нити су били толике патријоте да би могли ишта земљи и народу добра учинити; они су, напротив, ни од кога ненадзирани, угушивши ријеч и штампу, наставили дјело омразе и расипања народног добра. Та епоха биљежи врхунац гушења сваке слободне мисли и ријечи, те страшног прогона т. зв. »непођудних елемената«. У тој перијоди присилног ћутања развијала се корупција као никада раније. Уходарење је продрло било чак и у приватне домове. Клике су завладале селом и градом, — оне су завеле своју страховладу. Лажни патријотизам бубњао је дан и ноћ и постао насртљив, тражећи од свакога свој данак. Име вођа слободне мисли и праве демократије људи су изговарали шапутањем и обазирали се

393