Nova Evropa

шкој фрази, намијењеној за домаћу употребу, погодио један важан разлог протуталијанског става, иако се тај дио проблема развио независно од рада антифашистичке пропаганде. Јавно мишљење Велике Британије, напримјер, одржавало је оно »традицијонално« пријатељство с Италијом и онда кад је фашистички режим већ био на власти. »Тајмс« су биле прве у изналажењу неких теоретски оправданих гледања фашистичке теорије о држави. А ипак је данас и то јавно мнијење противно Италији, и то, чини се, јер почиње да схваћа прави менталитет фашизма, који на једној страни наглашава да значи снажан вал колективизма, а с друге стране исповиједа побједу једне »мањинске елите«. Мусолинијев закључак: да је човјек са улице објект, а не субјект, несхватљив је за Енглеза, јер баш је тај човјек са улице, по схватању Енглеза, суверен: он управља политиком, и ниједан државник не подузима ништа прије него што је чуо мишљење човјека са улице. М зато је повређен »човјек са улице« у Енглеској кад чује, да он у Италији нема другог права до оног да пође у рат кад га се у рат тјера. Данас је »човјек са улице« готово у свим земљама створио себи суд о талијанскоабесинском сукобу, и — без обзира на аргументе — он је Италију огласио нападачем. Једини проблем који још постоји, гласи: како да се ускладе интереси Италије, Велике Британије, и Француске» Па се намеће питање и нехотице: да не буду на крају Сједињене Државе и опет, као какав deus ex maсјипа, рјешавале сукоб>

Међутим, ова сумња, или слутња, почива на једној нетачној претпоставци, наиме: да су Сједињене Државе икада напуштале своју изолацијонистичку политику, да су икада сарађивале с којом другом државом као с равноправним сарадником, коме се чине услуге и од којег их се прима. Никада. Ни оно вријеме што су га Сједињене Државе провеле у борби с Њемачком, није проведено у срдачној сарадњи са Савезницима, него је стицај прилика овај однос наметнуо, па је и сарадња престала онога часа кад је довршен мировни уговор, а још прије него што је био и потписан. Од тога часа је повијест вањске политике Сједињених Држава опет само низ колебања између стриктне изолације и неке, уже или шире, сарадње с другим државама. Фазе сарадње и изолације измјењују се тачно и прецизно као што ради какав строј. Измјена је овдје плод једног свјесно одабраног принципа: колебање као принцип. Тако можемо да биљежимо фазе: ону о сарадњи с осталим државама, на бази Друштва Народа; наредну, о забацивању тог Друштва; те слиједећу, о формулирању пакта о одрицању рата (Пакт Влапла-КеПовб). Иза те фазе слиједи она о забацивању предлога о приступу Сталном Суду Међународне Правде у Хагу, мада би тај при-

403