Nova Evropa

бесној трци, колебајући се и незнајући зашто управо живе. Један од ових, интелигентно дете и студент томског »Вуза«, човек фине душе и богате осећајности, нарочито је пластично и подробно приказан: он зна да је некад владало тешко зло, и да живот није ваљао; али њега мучи горка сумња, да ли ваља и овај нови живот» Можда је све то тек нека мбра, тек неко привиђење бујне и болесне маште» Можда опет само он, несрећни интелектуалац-скептичар, болесни истраживач душевних емоција и дубоко сакривених мисли, не може да се прилагоди победничком кретању народних маса ка срећи и светлости Ко ће то да зна и да реши»... ИМ у низу топлих лирских страница Еренбург приказује овог свог несрећног јунака, његове разговоре са срећним друговима, његове љубавне неуспехе, његов интимни, пун муке и сумње, дневник. Волођа најзад одлази из живота, натакнувши себи омчу око врата. Али колико има таквих Волођа!... На другој страни, учитељица Ирина, која јуначки подноси беду на новоградњи и успешно се бори са несташлуком својих многобројних малих ђака-лупежа и са напорним радом (понекад 11 часова на дан!); она зна шта хоће и куда иде, исто тако као и млади радник Кољка Ржанов. Она одбацује мислиоца Волођу, а прима активиста, гвоздених живаца радника Кољу, који У лудој трци и борби гради тај нови живот.

Али, колико небројених потешкоћа стоје на путу у правцу ка овом новом животу: природа и људи, њихова инерција, њихова несвесност, а и тешка мржња увређених и понижених, до недавно имућних и јаких слојева, и то не више племића, богаташа и бирократа, него правог правцатог само нешто имућнијег народа. Све се то удружује противу грандијозних планова Москве, занесене у своме лудилу индустријализације и новоградње, и њених агената и младих присташа широм огромних просторија бескрајне Русије. Услови живота за све су више-мање ужасни; али вера одушевљава и безбожне људе, тако да се потврђује јеванђелска изрека, да је вера оно што и планине креће. Енглески инжињер пита, полупрезриво, полуучтиво, црвеног директора огромног предузећа: колика је његова плата, и какви су услови његова живота: »Па ви немате у кући ни купатила, немате ни аутомобила! А плата ваша је мизерна!« — »Јесте«, одговара стари лудак-идеалист, »ја морам ићи у јавно купатило, и дангубим, ја чекам сатима на трамвеј, и живим више него скромно; али сте ви заборавили ону радост коју ја осећам. Зар не треба платити и ту радост» ...« Мржња и љубав, вера и очајање, радост и туга, — сви ти оштри контрасти живота, нарочито се опоро, надчовечански страшно, и упадљиво јако сусрећу у земљи Совјета, обузетој непрекидном грозницом и неком врстом рушилачког и стваралачког лудила.

29