Nova Evropa

трговинска политика ограничи ма и на давање главних смјерница приватној иницијативи, а ова нека сама пробија путеве у иноземство. Осим тога, држава треба да, повољним трговинским уговорима и споразумима, помаже приватну иницијативу. — Многи постављају питање, да ли се могу уопће, у данашњим приликама, постићи боље цијене пољопривредних производа, кад је понуда на свјетском тржишту тако велика, и кад се индустријске државе бране од увоза пољопривредних производа, нарочито високим царинама» — Свакако, ствар није лака; али се не може тврдити ни да је то управо немогуће. Ето, на недавној конференцији Паневропске Уније у Бечу (концем јануара ове године) изнесен је врло реалан и добар предлог, како да се постигне трострука цијена за нашу пшеницу при извозу, чиме би наш сељак несамо више добио за експортиране количине него би порасла и цијена у самој држави, што би безувјетно знатно повећало и приходе сељака и његову куповну способност. Ово повећање цијене не би ишло ни на штету иноземног потрошача ни на штету сељака у индустријским државама, него једино на штету разних привилегираних и посредничких институција, које гутају огромне капитале а да сељак од тога не види никакове користи. За овај су се план заинтересирали активни министри-предсједници неких подунавских држава, и он је на доброме путу да буде остварен.

Свакако је врло важно питање: да ли можемо ми и сами, без нарочитих колективних аката с осталим државама, постићи повишење цијена наших пољопривредних производа» — Држимо ипак, да се и на то питање може одговорити јесно. — Није исправно становиште, да цијене пољопривредних производа морају бити несразмјерно ниже од цијена индустријских зато, што је врло велика понуда пољопривредних производа на свјетском тржишту. Исто је тако врло велика понуда и индустријских производа! Додуше пољопривредне се државе живо натјечу да пласирају своје производе; али зар исто тако и индустријске државе не морају чинити сваки напор да пласирају својег У том погледу је готово иста ситуација и за једне и за друге. А овај моменат требало би да искористи наша трговинска политика. Ми бисмо требали ограничити увоз стране — првенствено индустријске — робе, и дозволити јој улазак на наше тржиште једино ако се њеном исплатом омогућује извоз наше робе. То значи, треба повезати увоз с извозом, тојест оставити бризи иноземног продавца робе, да у својој земљи исходи повластице за извоз онамо наше робе, како би он могао пласирати своју робу код нас. Погрјешно је кад ми наступамо као слабији, те кад тражимо као неку милост од индустријских држава да преузму нашу робу (како се то недавно догодило иза на-

ал